Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

To je šešir.

Tako sam, tokom svoga života, dolazio u vezu sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih iz neposredne blizine. To nije baš mnogo popravilo moje mišljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo visprenijim ispitivao bih ga na svom crtezu broj 1, koji sam uvek nosio sa sobom. Hteo sam da saznam da li je on zaista sposoban da razume. Ali uvek bi mi odgovarao:“To je šešir.“ Tada mu ne bih pricao ni o zmijskim carevima, ni o prašumama, ni o zvezdama. Govorio bih mu o bridžu, golfu, politici i kravatama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna što je upoznala tako razumnog coveka…

Antoine de Saint-Exupéry

Pogledaj dom svoj andele

…neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata: Isvih zaboravljenih lica.
Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mracnoj utrobi mi nismo znali lice naše
majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštivu tamnicu ovoga sveta.
Ko od nas poznaje svog brata? Ko je od nas sagledao u srce svoga oca? Ko od nas nije ostao zauvek zatocen u tamnicu? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?
O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, medu sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Secajuci se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata. Gde? Kada?
O izgubljeni i vetrom oplakivani, duše, vrati se.

(Pogledaj dom svoj andele – T. Vulf)

Ono što je važno, to se ne vidi…

– Ono što je važno, to se ne vidi…
– Naravno…
– To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
– Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i užeta… secas li se… bila je slatka.
– Naravno…
– Gledaceš nocu zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleceš dakle da gledaš sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nešto…
On se opet nasmeja.
– Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
– Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
– Šta hoceš da kažeš?
– Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ceš imati zvezde kakve niko nema…
– Šta hoceš da kazeš?
– Kad budeš gledao nebo, nocu, pošto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ceš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
– A kada se utešiš (covek se uvek uteši) bice ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaceš mi uvek prijatelj. Poželeceš da se smeješ sa mnom. Otvoriceš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smeješ gledajuci u nebo. A ti ceš im tada reci: „Da, zvezde me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
– To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…

„Mali Princ“

Ove noci, bice godinu dana

-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes…
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog mesta gde sam pao prosle godine…
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi…
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi…
-Naravno…
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta… secas li se… bila je slatka.
-Naravno…
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto…
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema…
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: „Da, zvezda me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju…
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas… znas… nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan… izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla…
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to… i zbog zmije. Ne treba da te ujeda… Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed…

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova

Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bica hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobicnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlecnom Putu. Za svakog coveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, cesto daleko blistavije i velicanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna vecina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znaci, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, pocev od prvog covekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogucih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji nacin ne možemo pretpostaviti; najbliži medu njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja ce ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešcemo sebi ravne ili svoje gospodare medu zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suocavali sa ovom izglednom mogucnošcu; neki se još nadaju da ona možda nikada nece postati stvarnost. No, sve veci broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta vec nije došlo, buduci da se i mi vec nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog moguceg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost ce, kao i uvek, biti znatno neobicnija.

Artur C. Klark

Tako je govorio Zaratustra

Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –

Friedrich Nietzsche

Oprosti mi Catherine

„…Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveci Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao cak na drugu obalu Cekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim…
Srecom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…“
„…I na poslednjoj ploci nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzicara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakacki pevao Titu, u martu sedamdeset i osme…
Cujem da kolege nisu?
Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo.
Ali necu dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum…
Savest mi je, znaci, cista?
O, koješta. Naravno da nije…
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa „Triput sam video Tita“, to je tek nezamisliva ljiga…
I ja sam video Tita maršala…
Legendu tu… Slobodotvorca…
Coveka tog… Druga i borca…
Tada sam ja video Tita drugi put…
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman da napišem i „Triput sam video feldmaršala Geringa“, samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojcicu i njenu lepu mamu.“
„…Momak koji mi je preprecio put kad sam se uvredeno uputio niz hol, ucinio je to gipkošcu koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskociti nego obici, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskociti ni obici, a opet se kretao macje meko, i pricao bibliotekarski tiho…
– Ðorde? Nemoj nas razocarati… Prevalili smo dug put da te vidimo…
Nosio je ridu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateci njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi cutke klimnuli glavama…
– Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš?
O, sveca mu…
Pišuci pesme uvek sam gledao u nebo, cickao stihove sa oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na ledima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladackog, žalili za nesretnim Stevom Cenejcem i cekali da Protina Kci promakne lavirintom hodnika, rasipajuci latice krina kao dijamante za sobom…“
„… Slavio se moj dvadeseti rodendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj precutni ispracaj u Svet Velikih. Rodendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta…
Znate l’ pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je tek onomad cuo…
Niko nije vrisnuo.
Zažmurio sam, misleci da cu tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se zacas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari…
Cak i oni slicni njemu…Kada razmisle o svemu…
Kažu da je bio…Cudna sorta…
Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu culi kako sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato,
štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao cija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama ocekivali…
Izgleda da su ipak tajno verovali u mene…
Ali, eto…
Nisu baš umeli da pokažu…
-Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Ðoliško tako lepo peva?…“
„… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Culi ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterecuje refren… Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…
– Molim?
– Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi“, to je bio jedini slucaj da mi se obratio sa „ti“, ali po mom pogledu je u momentu zakljucio da sa mnom moraš biti jako „na ti“ da bi mi postavio takvo pitanje…
– Dobro… Harmonski je, znaci potpuno predvidivo… Šablon, obican… Ali nije samo to… Melodija je monotona… Ucinili biste sebi medvedu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…
Ne secam se ni da li sam se zahvalio coveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inace „Oprosti mi Catherine“, i bandoglavo sam ucinio sebi medvedu uslugu, snimivši je nešto kasnije…“.

Djordje Balasevic – Dodir Svile

Toliko sam toga mogao da naucim od vas

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, vec po onom što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadic života. Ne bih pustio da prode ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nažalost poceti da umirem…

Gabrijel Garsija Markes

Zaljubljen u ljubav. . .

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u„sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najblizi i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem…

Gabriel Garcia Markes

Odrasli su zbilja sasvim neobicni

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion… ne znam vise… Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam…
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put… eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion…
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji…
-Kraljevi nemaju svojine. Oni „vladaju“ nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
„Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica.“
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama…
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
„Odrasli su zbilja sasvim neobicni“, rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry