I plese, i smeje se…

I plese, i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh. I opet… I opet ti. Ali, nije trebalo vise da se vidimo… Osecam sav svoj bol. Ono sto ne znam, ono sto nisam doziveo, ono sto mi vec nedostaje. Zauvek. Ama, koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi? … Kako si u pravu. Kako je istina. Sta ima veze. Ionako mi to nece reci, nazalost. I tako cutim. I gledam je. Ali, ne nalazim. Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine. Jedan zivot. Te noci na divanu. Daleko. A ne uspevam da pronadjem razlog. Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda. Napolju, na balkonu, puseci cigaretu. Sledeci pogledom taj dim prema nebu, gore, jos vise, iza svega… Tamo, bas gde smo bili mi… Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru, izgubljen u ovom plavom nebu, nosen rekama alkohola, nosen nadom da cu je ponovo sresti. Gore – dole, bez zaustavljanja. Duz Hidre, Perseja, Andromede… dole do Kaiopeje. Prva zvezda zdesna i onda pravo, sve do jutra. I jos preko toga. I svaku sam pitao:
„Jeste li je videle?… Molim vas… Izgubio sam svoju zvezdu. Moje ostrvo kojeg vise nema. Gde li je sada? Sta li radi? S kim?“
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda. Dosadni zvuk mojih presusenih suza. A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru. Dajte mi jedno zasto, jednostavno zasto, bilo kakvo zasto. Kakva budala. Zna se.
Kad se zavrsi ljubav, moze se sve naci, samo nema tog zasto.

Federiko Moca

Te noći, u zvonari jedne katedrale

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova. 

Jovan Dučić,  „Ravnodušnost“

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Izgleda, prestao sam da volim

Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Miroslav Antic

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan…

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota – Balasevic

To je šešir.

Tako sam, tokom svoga života, dolazio u vezu sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih iz neposredne blizine. To nije baš mnogo popravilo moje mišljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo visprenijim ispitivao bih ga na svom crtezu broj 1, koji sam uvek nosio sa sobom. Hteo sam da saznam da li je on zaista sposoban da razume. Ali uvek bi mi odgovarao:“To je šešir.“ Tada mu ne bih pricao ni o zmijskim carevima, ni o prašumama, ni o zvezdama. Govorio bih mu o bridžu, golfu, politici i kravatama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna što je upoznala tako razumnog coveka…

Antoine de Saint-Exupéry

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varoši za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskoš toga neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medu rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

Ivo Andric – „Gospodica“

Svetlost

Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.

Jovan Ducic – Plave Legende – Svetlost

Pogledaj dom svoj andele

…neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata: Isvih zaboravljenih lica.
Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mracnoj utrobi mi nismo znali lice naše
majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštivu tamnicu ovoga sveta.
Ko od nas poznaje svog brata? Ko je od nas sagledao u srce svoga oca? Ko od nas nije ostao zauvek zatocen u tamnicu? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?
O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, medu sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Secajuci se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata. Gde? Kada?
O izgubljeni i vetrom oplakivani, duše, vrati se.

(Pogledaj dom svoj andele – T. Vulf)

Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade

„Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se potpuno povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti bez ljubavi.Svet za njega vise nije postojao,on nije vise video plavo nebo i zelenu sumu,potok mu vise nije zuborio,harfa mu vise nije jecala,sve je bilo utonulo i on je osiromasio i postao bedan.Ali je njegova ljubav rasla i on je mnogo radije hteo da umre i propadne,nego da se odrekne posedovanja lepe zene koju je voleo.Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu,te postade mocna,i privlacila je i privlacila,i lepa zena joj se povinova,i dosla je,i on je stajao rasirenih ruku da bi je privukao k sebi.Ali dok je pred njim stajala,najedanput se sasvim izmenila,i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljen svet.Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se,nebo i suma i potok,sve mu je u novim bojama,sveze i divno,dolazilo u susret,pripadalo mu,govorilo njegovim jezikom.I umesto da dobije samo jednu zenu imao je ceo svet na srcu,i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dusu.On je voleo i pri tom je pronasao sebe samog.Vecina njih,pak,voli da bi pri tom izgubili sebe“

Herman Hese – „Demijan“

Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protice reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.
Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesecine pode sa nje, pojavi se nad pomrcinom, prode i nestane u noci, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeci ga i vlažeci mu ogromne grudi i trbuh, vruc i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skace, sve bliže i bliže.
Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoci, ali dalek. Tup udar kopita, medutim, kao pod zemljom, cuje se jednako, u blizini, pod snom. Cesto budenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrcini, koja mu prodire pod pleca i rebra naježena od hladnoce. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim ocima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, celo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.
Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je poceo da skuplja delove puka, još se budi nocu od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeci se svaki cas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgucuci zubima.
Pri tom, za taj tili cas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noc. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesecine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.
A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomucenom svešcu, prvo zacuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oci i ne vidi ništa, ali da mu se ucini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.
Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih ociju, zacuden, i drhcuci od hladnoce. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa cuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, cu, jer tolika još tišina bila je pred kucom. Kroz pukotinu camovine, medutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.
To je gorela vatra onih koji su sinoc bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno secanje uma bio neki necujni poklic, njemu se ucini da mu trce, jedan po jedan, svojim strašnim trcecim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim ocima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa camcima šajkama, sa kojima ce se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.
Tad zaškripa deram i, u isti mah, zalupaše na vrata.
I kao da se trže ne samo on, vec i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i necujno, zacu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.
Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noc i poce da se diže u visine.
I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih caršava u koje se bio zapleo, i da se izvuce ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nade žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poce da kuka, pavši na njega, grleci ga i ljubeci mu grudi, rame, vrat i uvo.

Milos Crnjanski

Ono što je važno, to se ne vidi…

– Ono što je važno, to se ne vidi…
– Naravno…
– To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
– Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i užeta… secas li se… bila je slatka.
– Naravno…
– Gledaceš nocu zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleceš dakle da gledaš sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nešto…
On se opet nasmeja.
– Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
– Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
– Šta hoceš da kažeš?
– Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ceš imati zvezde kakve niko nema…
– Šta hoceš da kazeš?
– Kad budeš gledao nebo, nocu, pošto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ceš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
– A kada se utešiš (covek se uvek uteši) bice ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaceš mi uvek prijatelj. Poželeceš da se smeješ sa mnom. Otvoriceš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smeješ gledajuci u nebo. A ti ceš im tada reci: „Da, zvezde me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
– To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…

„Mali Princ“