Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

Ukoliko covek odmice u zivotu…

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

Ljubav je kao i pobožnost

„Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“

Anatol Frans, Crveni krin

Kad razmisljam o tebi

Kad razmisljam o tebi obuzima me neznost veca nego sto mogu podneti ponekad.I zato cutim posmatrajuci te dok me ne vidis i kao da je kraj godine, belezim svakoga dana od cega se sastojis, uplasen da nesto nedostaje:najpre ti, citava i meni okrenuta licem na kome su usne, celo, obrazi i tragovi poljubaca,dva oka ispod nemirne kose.I to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,ramena, grudi i struk devojcice koja place,oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje vec skriva senka. Ali ja zatvaram oci jer ti se stidis i pozelim da te cuvam kad padne vece, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima vise zrno iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.

Zvonimir Golob

Poznao me je odmah

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

„Vuk“ ~ Mika Antic

To je veština portretisanja.

„Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci. Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobodjenja, „ubijanja“ i „ovekovecenja“ licnosti.
Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje postoji hiljadu nacina , ti ne slikaju.“

Ivo Andric, „Razgovor sa Gojom“

Cinilo mi se

„…Cinilo mi se da u mom telu više nema atoma snage. Kao da mi se neko prikrao iza leda i bešumno iskopcao utikac. S oba lakta na stolu, zagnjurio sam lice u šake.
U toj tami, mislio sam na kišu koja pada na pucini. Na kišu koja tiho pada na široko more, a da za to niko ne zna. Kiša bešumno udara u morsku pucinu, a da za to ne znaju cak ni ribe.
I sve dok neko nije došao i nežno mi spustio ruku na leda, samo sam mislio na to more.“

Haruki Murakami, „Južno og granice, zapadno od sunca“

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

I Ljepota ode svojim putem.

Jednoga dana Ljepota i Ruglo sretoše se na morskome žalu. I rekoše jedno drugom: „Hajde da se okupamo u moru“.
Skidoše se tad i zaplivaše u vodi. Ubrzo potom, Ruglo izađe na obalu, obuče ruho Ljepote i ode svojim putem.
I Ljepota izađe iz mora i ne nađe odeždu svoju, a bi je stid da obnažena hodi te se obuče u ruho Rugla. I Ljepota ode svojim putem.
I još dan-danas muškarci i žene miješaju jedno sa drugim.
Al’ ima onih što ugledaše lice Ljepote, te ipak poznaju njeno ruho. I takvih ima što lice Rugla znaju, te ga čoha ne da skriti od očiju njinih.

Halil Džubran

Kako je moguce

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao:
„Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga, ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati“
Tada je zacuo glas:
„Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?“

Antoni de Melo „Damari“

Potrazite Zlatne ljude

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni. Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila. Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima… Zasto sanjamo. Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora. Zasto ljudi stvaraju pa ruse? Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete? A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina. Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. Klepac – Patuljci žive u kuglama