A sad me pusti da skupim svoju snagu…

… A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

„Enciklopedija mrtvih“, Danilo Kiš

Pozdrav iz crne rupe

U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim ocima, da ti sad sunem ovo, u oci te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka cudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta ce sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo… sklapam oci…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oci i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadaca, povlaci me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u cetvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeci polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajuci. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeci ga za ramena, konacno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit cemo, bolan…

„Pozdrav iz crne rupe“, Neda Kovacevic

A sad me pusti da skupim svoju snagu

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljatde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

Danilo Kiš

Klaustrofobicna komedija

Sava: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi… Da se ne skupljaju na bivši narod.
Milicioner: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve… zbog muva gušteri… a zbog guštera zmije.
Sava: Jesu otrovne?
Milicioner: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda… Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.
Sava: I pecurke su vam otrovne.
Milicioner: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pecurke. Cudo jedno kako pecurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlaci… Neki put, nocu, dok sedimo uz vatru, samo cujemo, tamo negde u planini – eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nademo po tri-cetiri… ako ih orlušine ne odnesu.
Sava: Ima puno vukova?
Milicioner: Pa… selo nam se zove Vukovo… Ja sam, kao što znaš. Vule Vucic… Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.
Sava: Odakle toliki vukovi?
Milicioner: E… ako cemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve medede. Kako pobismo medede, tako navališe copori vukova.
Sava: Nije gori kurjak od mededa?
Milicioner: Kako nije… Meded je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pricam što meded spava kad je nama najteže. Kurjak samo ceka sneg i mecavu. Što coveku gore – to kurjaku bolje. Nocu utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, ceka te pred vratima.
Sava: Što onda pobiste medede?
Milicioner: Što… Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne. Sava: Bili ste dobri lovci.
Milicioner: I!… U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac – jedan metak. Jedan metak – jedna zver… Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.

Dusan Kovacevic

I opet si ostao budan.

Pleteš sitno, pažljivo san kao bijelu cipku na crnoj pozadini spuštenih vjeda. Redaš ocicu do ocice i gradiš kao pauk nevidljivu finu mrežu u koju bi htio uloviti svoju misao kao dosadnu crnu muhu što brunda i zuji u mraku i prelijece hirovito s jednog na drugi kraj mozga i ne da ti usnuti.
Vrti se tajanstveno vreteno sna u tmini zatvorenih ociju polako, lijepo i namata beskonacnu tanku nit vremena, godina, uspomena. Prede i plete cudnovati pauk i obavija lukavo, neosjetno tvoju misao laganom predom sna. Prelijecu poslednji meteori, u ocima rasprsnula se posljednja raketa, svecanost je završena i sada padaju prosute iskre, gase se i tonu u duboko i mirno more sna. Još se samo lelujaju u mraku zeleni i žuti kolobari kao zaboravljeni lampioni koje tihi nocni vjetar ljulja i gasi jednoga za drugim.
Slatko te opija dugo žudeni san… I gle: vec su ti noge i ruke usnule i citavo tijelo vec mudro sanja o svojim tihim krvotocima, o svojim pretvaranjima tvari, o zmijuljastim peristalticnim gibanjima; srce mirno kuca, poigravaju se nestašno crvena i bijela zrnca u krvi, pocivaju umorno živcane niti i cijelo je tijelo kao umorni parobrod u nocnoj luci iz kojeg lijeno kulja lagani pramen dima…samo glava nece da usne! Glava traži još jednu sliku kao uvjet, sliku sna: umornu pticu na grani koja je savila glavu pod krilo…
No ptica se probudila od tvoga pogleda. Uplašeno se trgnula i otprhnula.
I opet si ostao budan.

Ranko Marinkovic