Jedne noći sjedio sam na krevetu

Jedne noći sjedio sam na krevetu u hotelskoj sobi na Bunker Hillu, u samom središtu Los Angelesa. Bila je to važna noć u mojemu životu, jer morao sam donijeti odluku oko hotelske sobe. Ili plati ili se gubi: tako je pisalo u poruci, cedulji koju mi je gazdarica proturila ispod vrata. Veliki problem koji je zahtijevao izuzetnu pažnju. Riješio sam ga tako što sam pogasio svjetla i otišao u krevet.

Probudivši se ujutro, čvrsto sam odlučio kako mi je potrebno više tjelesnog vježbanja, i odmah sam počeo, učinivši nekoliko pregiba. Onda sam oprao zube, osjetio okus krvi, ugledao ružičastu pkenu na četkici za zube, sjetio se novinskih oglasa, i odlučio izaći i popiti kavu.

Otišao sam u restoran u koji sam uvijek odlazio, sjeo na visoku stolicu za dugim šankom i naručio kavu. Imala je okus poput kave, ali nije vrijedila ni kinte. Dok sam sjedio tamo, popušio sam nekoliko cigareta, pročitao rezultate susreta u Američkoj bejzbol ligi, savjesno izbjegao rezultate utakmica u Nacionalnoj bejzbol ligi, i sa zadovoljstvom primjetio da je Joe DiMaggio još uvijek bio na diku talijanskom narodu, jer je vodio na listi udarača palicom.

Sjajan udarač, taj DiMaggio. Izišao sam iz restorana, stao pored zamišljenog bacača lopte i hitnuo jednu za pobjednički poen preko ograde. Onda sam se zaputio ulicom prema Angel s Flightu, pitajući se što mi je činiti toga dana. Ali ništa mi nije palo na pamet i stoga sam se odlučio prosmucati po gradu.

Zapitaj prah – John Fante

Kako je tuzno, cini mi se…

Kako je tuzno, cini mi se, sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu. U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise, moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti. S druge strane, kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: „Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu“ – da li bi umeo njima vise da se raduje, ili bi, time, postao nesrecniji, pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti, usput shvatajuci da se boljem od toga vise ne moze nadati?
Valjda je Bogom dato neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za nadu. Ma kako ona nerealna bila.

Zarko Lausevic

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Elias Canetti – Igra ociju

U životu, dragi moj prijatelju

U životu, dragi moj prijatelju, nije riječ o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspjeh. Riječ je, prije svega, o tome da njegujete sopstvene visoke zahtjeve, jer se u njima ogleda mjera vaše vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!

Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao ljepotu. A onda, postoji stvarna erotska ljepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu ljepotu na prvi pogled. To je, zapravo, umjetnost! …

M.Kundera

Ludaci me privlače.

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

„Gospođa Erme“ by Gi de Mopasan

Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu.

Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade… Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja.

Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“

Igra ociju

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Igra ociju – Elias Canetti

Prva ljubav

Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Mika Antić

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

I to mu niko nije mogao oduzeti.

„…Stojan je pamtio stvari i dogadjaje koje, uistinu, ne bese iskusio sa Sofijom. Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj kozi dok je plivala u prozirnoj, zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zricanje cvrcaka koje je ona cula u toj uvali okruzenoj borovima. Osecao ledeni vetar na njenim obrzima dok ju je kosava zanosila i sibala. Cuo je kako u njoj odzvanjaju necije reci. Znao je kakav uzitak u njoj proizvodi miris parfema koji godinama nije menjala. Kako je nesto raduje. Kako i koliko je nesto boli. Budio se nocu, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog bezdetnog braka.
I to mu niko nije mogao oduzeti. To mu je bila nadoknada za sve ono sto njih dvoje u stvarnosti i svakodnevnici nisu mogli da podele. Zato je uspevao da istraje u svom zivotu; ili u onome sto, kao svoj zivot, bese prihvatio.“

Marija Jovanovic „Kao da se nista nije dogodilo“

Ukoliko covek odmice u zivotu…

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske