U neprestanom maštanju i strahovanjima

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Dučić, “Usamljenost”

Žaba na udici

Životinje ulovljene u zamke i klopke pate. Sputane su, čvrsto vezane. Sve što im je preostalo je da čekaju lovca da dođe i pokupi ih. Kao kad je ptica ulovljena u zamku: omča joj je oko vrata i bez obzira koliko se otima, nije u stanju da se oslobodi. Ipak, ona se trza levo-desno, ali nema pomoci. Može jedino da čeka na lovca. A kada lovac stigne, gotovo je. To je Mara. Ptice ga se plaše; sve ga se životinje plaše, zato sto ne mogu da mu umaknu.

Naše klopke su slike, mirisi, ukusi, dodiri i ideje. One nas vezuju. Kada smo vezani za slike, zvukove, mirise, ukuse, dodire i ideje, nalik smo ribi na udici, koja samo čeka ribara da dođe. Nije važno koliko se borimo, ne možemo da pobegnemo. U stvari, mi smo još gori od ribe na udici. Mi smo poput žabe na udici — jer kad žaba proguta udicu, ona je proguta sasvim, do samog stomaka. Kada je riba proguta, udica se zaustavi već u ustima.

Ajahn Chah: Simply So

Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može.

Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može. Životinje su bile sretnije nego što su ikada mogle zamisliti. Svaki zalogaj predstavljao je silno zadovoljstvo, jer sada je to zaista bila njihova hrana; one su je same proizvele, a nisu je dobile od zlovoljnog gospodara.
Budući da su bezvredna, parazitska ljudska bića otišla, za sve je bilo više hrane. Sada je čak bilo i više vremena za odmor premda su životinje bile nedovoljno iskusne u poslu. Suočile su se, naime, s mnogim poteškoćama — na primer, kada su požnjele žito, morale su ga mlatiti na stari način i plevu oduvati same, jer na farmi nije bilo mlatilice — ali zahvaljujući pameti svinja i snažnim Boxerovim mišićima prebrodile su sve nedaće. Svi su se divili Boxeru. Bio je izvrstan radnik čak i u Jonesovo vreme, ali sada je vukao za tri konja.
Bilo je dana kada se činilo da čitav posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Teglio je i gurao od jutra do mraka, uvek prisutan tamo gde je posao bio najteži. Dogovorio se s jednim petlićem da ga ujutro budi pola sata pre ostalih, i dobrovoljno bi radio pre početka radnog vremena gde god se za to ukazala potreba.
Na svaki problem, svaku poteškoću njegov odgovor je bio — “Radiću više!” — što je uzeo za svoje geslo. Ali i ostali su radili prema svojim mogućnostima. Na primer, kokoši i patke, sakupljajući razbacana zrna, sačuvale su dosta žita. Nitko nije krao, nitko nije prigovarao zbog obroka;
svađe, prevare i ljubomora — uobičajene pojave u prošlim danima života na farmi gotovo su iščezle. — Niko nije zabušavao — ili gotovo nitko.
Mollie, doduše, ujutro nije redovno ustajala i ubrzo je napuštala posao tvrdeći da joj se kamenčić zaglavio u kopito. I ponašanje mačke bilo je pomalo neobično. Životinje su uskoro primetile da je mačku nemoguće pronaći kad god je valjalo prionuti na posao. Nestajala bi po čitave sate, a onda se pojavila u vreme obroka ili navečer, kada je posao bio završen. Ali prela je tako odano i uvek imala tako odlične opravdanja da je bilo nemoguće poverovati u njene loše namere.
Stari Benjamin, magarac, nakon Pobune kao da se nimalo nije promenio. Obavljao je svoj posao jednako sporo i tvrdoglavo kao u Jonesovo vreme — nikada nije zabušavao, ali ni dobrovoljno radio neki izvanredan posao. O Pobuni i njenim rezultatima nikada se nije izjasnio. Kada bi ga upitali je li sada, kada je Jones otišao, sretniji, on bi samo odgovorio: “Magarci dugo žive.
Niko od vas nije vidio mrtva magarca”, i ostali su se morali zadovoljiti tim tajanstvenim odgovorom.

George Orwell – Zivotinjska farma