Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni [...]
Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti… Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja [...]
Nikad nema onih koje trazis. Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano. Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi? ‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno. Covjek treba [...]
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i [...]
“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“ Tomas Man, “Carobni breg“.
Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… [...]
Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da [...]
… A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od [...]
„Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće – šta će? – neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe. Moj ceo život je iz nekih zakrpa… Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al’ ima, bogami, i lepih komada! Malo je života bez šavova [...]
„Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Šta ako me je nešto cekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Šta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo [...]
„Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas žudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no išta božansko. Mlak smo mi svet i naša ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove. [...]
Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline. A potomaka ima koliko voliš. – Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride… Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. [...]