0 komentara

Gde počinje nezadovoljstvo?

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Steinbeck „Slatki četvrtak“

0 komentara

Put – traka zemlje po kojoj se hoda peske

Put – traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s’ drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s’ drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- „Zaustavi se!“

Milan Kundera

1 komentar

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa.

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime…

Erih Marija Remark – Trijumfalna kapija

0 komentara

Kada vidjamo uvek ista lica

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

P. Koeljo – „Alhemičar“

0 komentara

Čovjek ide od cilja do cilja

Čovjek ide od cilja do cilja i, bez obzira ostvario ih ili ne, dolazi do onog konačnog,  iza koga zjapi – ništa. Za ljude visokih umnih potencijala opasno je tragati za smislom života.
To traganje može ih odvesti u ludilo ili samoubojstvo. Daleko sam i od jednog i od drugog, samo  osjećam da je moj brod otišao, da ću se ukrcati u neki drugi koji mi bude suđen i kao slijepi putnik  krenuti ne znajući kamo vodi. Ne vjerujem da ću nešto otkriti neotkriveno. Prosto, ja sam čovjek koji  je za svoje godine isuviše vidio, isuviše čuo, isuviše zna, a ostao sam u tunelu vlastite izgubljenosti i  suvišnosti. Podsjetnik sam koga treba uklonuti da nikog više ne podsjeća, budilnik koga treba zaustaviti  da nikom više ne zazvoni.

Nura Bazdulj Hubijar

0 komentara

Šta jedna osoba daje drugoj?

Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugog, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi, davanje je izvanredna radost. Ali dajući, ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi, a to što je oživljeno povratno se u njoj odražava; u istinskom davanju ne može a da ne primi ono što joj se uzvraća. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nešto zaživelo.

Erih From,“Umece ljubavi“

0 komentara

Neka živimo svi, dokle god se može.

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

0 komentara

Opet sam te snevao!

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu…
Volim te, volim…volim!… – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah… I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela… Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga…Suze mi navreše.
– Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti – ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!…
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
– Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći… sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!…

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

0 komentara

Nikad nema onih koje trazis.

Nikad nema onih koje trazis.
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.
Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi?
‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno.
Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

0 komentara

Prvi poljubac

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svijet nadahnuća i snova. To je primicanje cvijeta sase šipkovom cvijetu i miješanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogleda liči na sjeme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvijetu na vrhu prve grane na stablu života.

Halil Džubran

0 komentara

Telo, ljubav, smrt…

“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“

Tomas Man, “Carobni breg“.

0 komentara

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre