0 komentara

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi?

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?

M. Kapor

0 komentara

Ali sta je secanje koga se ne secamo?

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot?
Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji?
Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust – “Sodoma i Gomora”

0 komentara

Ceo život provedemo

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist,”Prsten”

1 komentar

Pet kugli

Zamisli život kao igru u kojoj žongliraš sa pet kugli. Kugle predstavljaju rad, porodicu, zdravlje, prijatelje i čestitost. Sve kugle držiš u rukama. Onda jednog dana shvartiš da je rad – gumena kugla. Ako je ispustiš, odskočiće ti natrag. Ostale četiri kugle – porodica, zdravlje, prijatelji i čestitost – napravljene su od stakla. Ako ispustiš neku od njih nepovratno će se okrznuti, izgrebati, možda čak i slomiti. Tek kada istinski pronikneš u suštinu priče o pet kugli, stvorićeš osnovu za životnu ravnotežu.

Dzejms Peterson – Suzanin dnevnik za Nikolasa

0 komentara

Šta je život?

Šta je život? Niko to nije znao. On je sebe bio svestan, nesumnjivo, čim je postao život, ali sam nije znao šta je. Svest kao senzibilnost budila se, nesumnjivo, do izvesnog stepena već u najnižim, najprimitivnijim oblicima života, prvu pojavu svesnih zbivanja nemoguće je vezati za bilo kakvu tačku njegove opšte ili individualne istorije, samu svest usloviti, recimo, postojanjem nervnog sistema. Najniži životinjski oblici nemaju nervni sistem, da i ne govorimo o velikom mozgu, pa ipak se niko ne usuđuje da im odrekne sposobnost da osećaju nadražaj. Sem toga život se može opiti, baš sam život, ne samo naročiti organi osetljivosti koje je izgradio, ne samo živci. Privremeno se može ukloniti nadražljivost svake žive materije, kako u biljnom tako i u životinjskom svetu, pomoću hloroforma, hloralnog hidrata ili morfijuma mogu se narkotizirati jaja i semeglavci. Prema tome, svest o sebi je prosto funkcija organske materije podešene da živi, i na višem stupnju ta funkcija se obrće protiv samog njenog nosioca, postaje težnja da se dokuči i razjasni taj fenomen – težnja života da sazna sebe, puna nade i bez ikakve nade, rivenje prirode u samu sebe, u krajnjoj liniji uzaludna težnja, pošto se priroda ne može sadržati u saznanju, pošto život, na kraju krajeva, ne može da prisluškuje samog sebe.
Šta je život? Niko to nije znao. Nikome nije poznat onaj prirodni trenutak u kome nastaje i kad se užiže. Počevši od trenutka ništa u oblasti života nije neposredno, bez uzroka, ili sa nedovoljno uzroka, ali sam život izgleda neposredan, bez uzroka.“

Man – Čarobni Breg

0 komentara

Život je težak.

Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak – kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo – tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Život predstasvlja niz problema. Da li želimo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: „One stvari koje su bolne, poučne su“. Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi oduglovačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otpatimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgradjujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“

Put kojim se redje ide – M.Scot Peck

0 komentara

Smrt može biti samo jedno od ova dva.

Smrt može biti samo jedno od ova dva. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer sve vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga – sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide boljem, to niko ne zna.

Platon – Odbrana Sokratova

0 komentara

Borba za život jest borba za neprilagodjenost

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit. Naši su osobni strahovi i osjećaji ponekad snažniji od javne opasnosti. Držeći ih u tajnosti, omogućujemo im da nas i dalje progone. Čovjek mora biti kadar izložiti na vidjelo nešto čega se želi riješiti, a da bi to učinio, mora najprije priznati da to nešto postoji. Posjedovao je moć da to učini. Imao ju je u rukama. Moć koja je bila jača od moći novca ili od moći terora ili od moći smrti: neovladiva moć da u ljudima pobudi ljubav.

Azar Nafisi – „Stvari o kojima sam šutjela“

2 komentara

I plese, i smeje se…

I plese, i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh. I opet… I opet ti. Ali, nije trebalo vise da se vidimo… Osecam sav svoj bol. Ono sto ne znam, ono sto nisam doziveo, ono sto mi vec nedostaje. Zauvek. Ama, koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi? … Kako si u pravu. Kako je istina. Sta ima veze. Ionako mi to nece reci, nazalost. I tako cutim. I gledam je. Ali, ne nalazim. Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine. Jedan zivot. Te noci na divanu. Daleko. A ne uspevam da pronadjem razlog. Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda. Napolju, na balkonu, puseci cigaretu. Sledeci pogledom taj dim prema nebu, gore, jos vise, iza svega… Tamo, bas gde smo bili mi… Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru, izgubljen u ovom plavom nebu, nosen rekama alkohola, nosen nadom da cu je ponovo sresti. Gore – dole, bez zaustavljanja. Duz Hidre, Perseja, Andromede… dole do Kaiopeje. Prva zvezda zdesna i onda pravo, sve do jutra. I jos preko toga. I svaku sam pitao:
„Jeste li je videle?… Molim vas… Izgubio sam svoju zvezdu. Moje ostrvo kojeg vise nema. Gde li je sada? Sta li radi? S kim?“
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda. Dosadni zvuk mojih presusenih suza. A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru. Dajte mi jedno zasto, jednostavno zasto, bilo kakvo zasto. Kakva budala. Zna se.
Kad se zavrsi ljubav, moze se sve naci, samo nema tog zasto.

Federiko Moca

0 komentara

Pametni su ovo ljudi.

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Meša Selimović

0 komentara

Ljudske strasti su zagonetne

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava…

Mihael Ende – Beskrajna priča

0 komentara

Vreme je tako cudno, a zivot jos cudniji.

Vreme je tako cudno, a zivot jos cudniji. Zupci promasuju lezista, tockovi se okrecu i zivotni putevi se prepletu prerano ili prekasno. A lekcija se nastavlja. Ljiljani na zbunu bolji su od orhideja. A maslachci su jos bolji. Zasto? Zato sto ti saviju kicmu i nakratko te okrenu od svih ljudi i grada i preznoje te i spuste te tamo gde ces se ponovo setiti da imas nos. Bastovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagadja, neko ne optuzuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon medju bozurima. Covek koji tegli dzak djubriva preko svog travnjaka slican je Atlasu koji pusta svet da mu se vrti na ramenu. Kao sto je jedan cenjeni gospodin rekao.. Kopaj po zemlji, prekopavaj po dusi

Maslackovo vino Rej Bredberi