Držite se svog osećanja ispravnosti

„Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!“

„Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad – čak i važniji.“

„Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu.“

„Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti.“

„Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja – da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi.“

Ričard Bah

Opijajte se

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: i početak i kraj mudrosti. Da ne biste osećali strašno breme
Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.
A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja. Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se bez prestanka!  Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja“

Opijajte se – Šarl Bodler

 

Ludaci me privlače.

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

„Gospođa Erme“ by Gi de Mopasan

Srecan je ko ume da voli

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

To je veština portretisanja.

„Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci. Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobodjenja, „ubijanja“ i „ovekovecenja“ licnosti.
Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje postoji hiljadu nacina , ti ne slikaju.“

Ivo Andric, „Razgovor sa Gojom“

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Prostranstvo poseduje nas.

„Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smjesten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je nasa tamnica. Prostranstvo poseduje nas. Mi ga posedujemo samo koliko moze oko da predje preko njega. A ono nas umara, plasi, goni. Ne osvajamo zemlju, vec grumen za svoju stopu, ni planinu vec sliku u svome oku, ni more vec njegovu gibljivu cvrstinu i odsjaj njegove povrsine. Nista nije nase osim varke, zato se cvrsto drzimo za nju“

„Covjek treba da se odrece svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbezni. Moramo se odreci ljubavi da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja zbog moguceg gubitka. Misao je surovo beznadezna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo. Uvek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi“

M.Selimovic „Derviš i smrt“

Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu

„Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu, i moja ledja su bila snaznija nego so sam mogao da zamislim, ne, doziveo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj
glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom zivotu,doziveo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, vec kao pravo osecanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Zeleo sam samo da utonem u to osecanje kao da plovim,u prostoru koji se siri u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupiruci se zemljinoj tezi sada sam osecao kao da me drzi neka unutrasnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom ikoji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savrsenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i laksi.“

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Covek je subjekt sa dve slabosti

Covek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : cinio je to da bi naslikao bica koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mracna, ogromna, puna varki i izmisljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potcinjavanja Vavilona. Druga su bila puna neznosti i osecanja, kao sto su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je covek molio, kako je svugde voleo, u svim tackama Zemljine kugle gde je ziveo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala cas izmisljenje predmete njegovog kulta, cas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, “Zlocin iz ljubavi“