Una je Evropa.

Una je Evropa. Levant. Balkan. Ona vuče kao korenje iz koga smo ponikli; kao zemlja kojoj se uvek vraćamo, kao ukus orošenog baštovanskog paradajza, mesa, mleka i vode; kao ljutina paprika, kao tupa dokolica na prašnjavom vrelom trgu, zbog koga i napuštamo neke druge, srećne zemlje; njena koža poseduje mirise prabaka, njene oči vide i s druge strane manastirskog zida na kome su naslikane; njeni zubi su nepravilni, ali umeju da grizu; ona ume da se svađa kao poslednja ulična alapača, ali i da plače kao kaluđerica nad Hristovim ranama; njena koža još uvek pobeđuje farmaceutiku, njen znoj opija, a dlačice bockaju, njeni nokti grebu, njen smeh odjekuje, a tuga se odmah primeti. Pokraj nje, profesor je zaboravio na svet koji mu je od detinjstva bio uzor. Bilo mu je dobro tamo gde je ona: žena-šljiva, devojka-ranica, jendek, rov ukopan u ilovaču, svež vazduh nad polivenom kaldrmom Dorćola.
On, koji je toliko voleo Evropu da se pretvorio u njenog neplaćenog duhovnog konzula, pomoću Une otkrio je suštinu podneblja, pod čijim je nebom koračao kao slepac, zatvorenih očiju ili još gore, pogleda stalno uprtog iza granice. Zaboravio je na postojanje tog drugog sveta. Pariz mu je sad zvučao kao razglednica; London kao velika robna kuća na Oxford Streetu. Bio je ovde, u Beogradu i to mu je bilo dovoljno. Njegovo veliko putovanje, započeto rođenjem, najzad je završeno na stanici koja se zove Una. I kad se rastanu voleće do kraja života Beograd, zbog toga što je po njemu vozila rolšue njegova lepa, šašava kći…

Momo Kapor – Una

Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo?

Jos jedna stvar koja je zaboravljena bila je pojavljivanje kita-uljesure nekoliko milja iznad povrsine planete, protivno svakoj verovatnoci.
A posto to nije prirodno staniste za kita, ovo jadno, bezazleno stvorenje imalo je vrlo malo vremena da se nadje u svom kitovskom identitetu pre nego sto je moralo da se suoci s time da vise nikada nece biti kit.
Ovo je potpuni snimak njegovih misli od trenutka kada je njegov zivot poceo, sve do casa kada se zavrsio.
-Ah..! Sta se desava?- pomislio je on.
-Ovaj, izvinite, ko sam ja?
-Hej?
-Zasto sam ovde? Sta je svrha mog zivota?
-Sta sam mislio time Ko sam ja?
-Smiri se, uspostavi kontrolu… Oh! Ovo je zanimljiv osecaj, sta je to? Kao nekakvo… komesanje, nekakav osecaj bockanja u mom… mom… pa, mozda bi bilo najbolje da pocnem da nalazim nazive za stvari ukoliko zelim da makar malo napredujem u onome, sto cu u nedostatku boljeg termina, nazvati svet… Dakle, bockanja u mom stomaku.
-Dobro. Uh, postaje bas jako. A onda, hej, kakav je to zvuk, zvizdanje i fijukanje oko onoga sto cu, evo odmah, da nazovem glava? Mozda bih ga mogao nazvati… vetar! Da li je to dobar naziv? Mozda cu kasnije moci da smislim nesto bolje, kada otkrijem cemu sluzi. Mora da je nesto izuzetno bitno, jer izgleda da ga ovde ima djavolski mnogo. Hej! A sta je ovo? To je… nazovimo ga rep – da, rep! Hej! Pa ja bas dobro vitlam time, zar ne! Hop! Hop! Strasno prija! Ne izgleda narocito korisno, ali verovatno cu kasnije otkriti cemu sluzi. A sada – jesam li do sada izgradio neku koherentnu sliku poretka stvari?
-Nisam.
-Nije vazno, ovo je bas uzbudljivo, otkrivam toliko toga a toliko toga tek treba da dodje, vrti mi se glava od iscekivanja…
-Ili je to zbog vetra?
-Pa sad, stvarno ga ima mnogo, zar ne?
-A onda – auh! Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo? Veoma brzo. Veoma, veoma brzo. Tako je velika, ravna i okrugla, potrebno joj je veliko zvucno ime kao… mlja… emlja… Zemlja! Tako je!
-Pitam se hoce li se poneti prijateljski prema meni?

„Autostoperski vodic kroz galaksiju“ , Daglas Adams