Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)

Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Kad vas ljubav pozove

„Kad vas ljubav pozove, podite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac, skriven medu perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao što vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grancice najtananije što trepere na suncu, tako ce se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde cete se smejati, al’ ne punocom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: ‘Bog mi je u srcu’, vec: ‘Ja sam u srcu Božjem.’ I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s veceri vratite kuci sa zahvalnošcu, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljenickom na usnama… “

Halil Dzubran (Prorok)

Mi nekako nabasamo jedni na druge

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric

Ljubavnik

To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt.
Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.

Ljubavnik- Margaret Diras

O genijalnosti

Obrazovanje, gospodo, moralno i intelektualno svakog pojedinca uglavnom je njegovo vlastito delo. kako bi se inace moglo desiti da mladici koji su imali sasvim iste mogucnosti cesto postižu tako razlicite rezultate i imaju sasvim suprotnesudbine? Razlika u darovitosti ne rešava to, jer ta razlika vrlo cesto ide u prilog razocaranog kandidata.

Videcete kako izlaze iz istoh koledža, a ponekad i iz kruga iste porodice, dva mladica ; za jednog od njih tvrde da je genije visokog reda, a za drugog da nije iznad osrednjosti; a ipak cete videti kako genije tone u siromaštvo, neznanost i bedu, dok srednjak teško i lagano ali sigurno ide svojim putem uz brdo života, postižuci cvrsto uporište svakim korakom, i popevši se najzad na visinu slave, postaje ukras svoje porodice i ponos svoje zemlje.

Pa cije je to delo? Jasno je da je njihovo.Ljudi su tvorci svoje srece. Oni je moraju stvarati.Takva je odluka sudbine, od koje vas nikakva moc genija ne može osloboditi. Genije, bez truda i napora, lici na moljca koji lebdi oko svece dok se smrtno ne sprži. Ako je genije uopšte poželjan, to je samo one velike i uzvišene vrste, koja se, kao kondor Južne Amerike, diže sa vrha Cimboraza, iznad oblaka, i na toj visini krstari, dok mu je volja, svojom snagom koju napor pre jaca nego slabi.

Sposobnost za visok i dugotrajan napor, snažna moc dubokog i pažljivog ispitivanja, širina i revnost duha i dalekosežnost misli u stanju su da :
„.. uzaberu
s visokog Meseca svetlu cast
Ili zarone do samog dna dubine
Gde visok nikad ne dohvata tle
I izvuku za kose potonulu cast. ( Šekspir)

Takve osobine i takva trudna postignuca upisace vaša imena medju imena velikih ljudi.

O genijalnosti, Besede
Viljem Virt

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i trece koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike ugladenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbudenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna coveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u coveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreci, ako je ništa ne muti. Covek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otici i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete recima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obicno žene koje su prirodom odredene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseci ga, i da mu žrtvuju život radajuci ga, i upropaste mladost odgajajuci ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, nece nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduca raspikuca i opasan poliandar, koja voli svet vecma nego kucu, sebe nego ikakvog coveka; to je pustolov kojoj ce muž služiti samo za pratnju i podvodenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i vec tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od coveka kojeg voli.

Jovan Ducic

Koga bilo za kime izgaram…

„Oh, govorio mi je taj jadni bogalj… samo jednom! Moci jednom zagrliti svojim rukama „koga bilo za kime izgaram“, kao što kaže Virgilije.
Izgleda mi da bih se, pošto jednom okusim tu radost, lakše pomirio sa sudbinom – da nikad više ne doživim nijednu; da bih se lakše pomirio sa smrcu.
„Tu radost nesrecnice!“, rekoh mu,  „zato što si jednom okusio, želeceš još više. Ma koliko ti bio pesnik, mašta u tim stvarima manje muci coveka nego uspomena.“
A medutim, koliko sam se puta u casu kad sam trebao da uberem neku radost, naglo od nje okrenuo, kao što bi to ucinio neki asketa.
Nije u tome bilo nikakvog odricanja, vec jedno tako savršeno išcekivanje onoga što bi ta sreca mogla da bude, jedno tako potpuno iživljavanje unapred, da mi ostvarenje ništa novo nije moglo doneti, da mi je ostajalo samo da predem preko toga, znajuci dobro da pripremanje uživanja može da pruži zadovoljstvo samo ako mu oduzme draž i da najlepše oduševljenje obuhvata celo bice samo ako je neocekivano.Ali, bar sam znao da iz sebe odagnam svako ustezanje, stid, zalihe pristojnosti, bojažljiva kole-banja, od kojih culna slast postaje plašljiva i koja pripremaju dušu za grižu savesti posle zasicenja puti. Pun sam bio unutrašnjeg proleca i svi odblesci , sva rasvetavanja i cvetanja koja sam sretao na svom putu izgledali su mi kao njegovi odjeci. Bio sam tako vatren da mi je izgledalo da mogu bilo kome drugom da prenesem svoju vatrenost kao što se prenosi vatra cigarete, i da to samo podstakne moj žar. Otresao sam sa sebe sav pepeo. Iz mojih je pogleda izbijao smeh rasute, beskrajne ljubavi.
Mislio sam: dobrota je samo zracenje srece, a moje se srce davalo svima, samim tim što je bilo srecno.
Zatim kasnije… Ne, nije to bilo ni smanjenje želja, ni zasicenost, to što sam osecao da dolazi s godinama; ali, cesto osecajuci unapred na svojim gladnim usnama vrlo brzo iscrpljivanje uživanja, poseodvanje mi je izgledalo manje vredno od traženja i sve sam više pretpostavljao utoljavanju žedi – samu žed, zadovoljstvu – obecanje zadovoljstva, zadovoljstvu – beskrajno širenje ljubavi.
Teba trenutku reci kao Faust: „Tako si lep! Zaustavi se…“

Andre Gide

Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Natanaele, govoricu ti o išcekivanjima.
Gledao sam ravnicu za vreme leta kako išcekuje: išcekuje malo kiše. Prašina puteva beše postala suviše laka i svaki je dašak vetra podizaše. To cak više nije bila cežnja; bila je to strepnja. Zemlja je ispucala od suše kao da se itvarala da bi upila što više vode. Miris cveca u polju postajaše skoro nepodnošljiv. Sve je bilo opijeno Suncem.
Išli smo svako popodne da se odmaramo ispod terase, sklonjeni malo od neobicnog nleska dana. Beše to doba kada je drvece grozdastog cveta, puno cvetnog praha, sa lakocom njihalo svoje grane da bi nadaleko rasprostrlo svoj plodni prah. Nebo se prekrilo olujnim oblacima i sva je priroda cekala. Cas je bio pun neke svecanosti koja pritiskivaše i sve ptice behu ucutale. Sa zemlje se po-diže tako vreo dah da osetismo kako sve malaksava, cvetni prah cetinara vinu se kao zlatan dim sa grane. – Tada pade kiša.
Video sam kako nebo treperi u išcekivanju zore.
Zvezde su bledele jedna po jedna. Polja behu poplavljena rosom, sva milovanja vazduha behu ledena. Izgledalo je još koji trenutak da nejasan život želi da ostane u snu, i moju još uvek zamorenu glavu obuzima-la je obamrlost. Popeh se do ivice šume; sedoh: svaka se životinja vrati svome poslu i svojoj radosti sigurna da ce dan doci i tajna života poce da se širi kroz svaki razrez listova. –
– Tada svanu.
Video sam i druge zore. Video sam išcekivanja noci.
Natanaele, neka svako cekanje u tebi ne bud eželja, vec prosto spremnost na primanje. Ocekuj sve ono što dolazi tebi; želi samo ono što imaš. Neka tvoja želja bude ljubav i neka tvoje posedovanje, bude ljubavno.
Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Andre Gide „Plodovi“

Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najprije svidjeti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dolje, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odjeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila sljepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Istina, lažno bjelilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smiješnog vanjskog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja (…)., i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

(*legoman – covjek sa velikom strašcu za citanjem)

Casanova: Memoari