Vreme je tako cudno, a zivot jos cudniji.

Vreme je tako cudno, a zivot jos cudniji. Zupci promasuju lezista, tockovi se okrecu i zivotni putevi se prepletu prerano ili prekasno. A lekcija se nastavlja. Ljiljani na zbunu bolji su od orhideja. A maslachci su jos bolji. Zasto? Zato sto ti saviju kicmu i nakratko te okrenu od svih ljudi i grada i preznoje te i spuste te tamo gde ces se ponovo setiti da imas nos. Bastovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagadja, neko ne optuzuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon medju bozurima. Covek koji tegli dzak djubriva preko svog travnjaka slican je Atlasu koji pusta svet da mu se vrti na ramenu. Kao sto je jedan cenjeni gospodin rekao.. Kopaj po zemlji, prekopavaj po dusi

Maslackovo vino Rej Bredberi

Moji ljudi – revisited.

Mi smo slicni. Prijatelji smo, razumemo se i dobro se slazemo. Ono sto nas spaja je sto smo svi „ostecena roba“. Svakome od nas nesto nedostaje, nesto je slomljeno ili amputirano. Sakupljamo se, verujuci da cemo se u drustvu sebi slicnih barem na trenutak osetiti manje odbaceno i izopsteno. Da cemo biti deo necega. Makar to nesto bila grupa za podrsku, kolektivna terapija.

Izleceni nam ne nedostaju, ne zelimo im da se vrate, ali znaju da im je mesto uvek rezervisano, ako pozele da budu tu. Smatramo uspehom svaku praznu stolicu u nasem drustvu.

Mi smo posebna sorta autsajdera, razlicita samo po tome sto nije prestala da se bori.
Mi smo najbolji, jer nemamo alternativu – moramo to biti. Barem danju.

Nase vreme je noc. Kada se pogase svetla i posten svet spava, spustamo gard. Otvaramo sebe i pokusavamo da se iscelimo i skupimo snage za novo jutro i novi dan.

Mi to radimo jer je to najbolji nacin da potrosimo vreme koje bi inace proveli gledajuci u plafon, pitajuci se zasto. To radimo, u nadi da cemo sutra kada Sunce krene zalaziti imati nesto pametnije, verujuci da ce komadic koji nam nedostaje, naci svoj put do nas.

U ovom gradu, mi ne volimo strance, i u klub primamo samo one koji nam pokazu oziljke…
The first rule of Fight Club is:  you do not talk about Fight Club.

nekim ljudima

No zašto da se brineš, zašto da se uzrujavaš?

No zašto da se brineš, zašto da se uzrujavaš? A on se nije ni brinuo niti uzrujavao, sve dok nije ova žena došla u njegov život. Bio je gotovo deset godina stariji od nje. Ali bio je hiljadu godina stariji po svome iskustvu, jer je počeo s dna. Njegova je veza postajala sve uža. On je već naslutio dan, kad se već neće moći otkačiti od nje i kad će morati započeti zajednički život:
Jer ljubavni okovi se teško kidaju!
A šta onda? Šta onda? Mora li on otpočeti opet, ni s čim, odakle bi otpočeo? Mora li u to uplesti tu ženu? Mora li započeti strahovitu svađu s njenim ubogaljenim mužem? I isto tako strašnu svađu s svojom grubom ženom, koja ga je mrzela? Kakve li nevolje! A on nije više mlad, već je samo rad živeti. Osim toga nije ni iz bezbrižnog soja. Svaka gorčina, svaka gorčina ga je vređala: a tek žena!

Dejvid Herbert Lorens, „Ljubavnik ledi Četerli“

Nagon za uspravnim

„…Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti…Baciti se preko neba kao duga , zasijati u tami kao munja…U sekundi trajanja obaviti nesto , ne sasvim obicno ; jer zasto se , inace , zivi ? Secao se tih zanosa. Nece ih izdati. Secao se strasti s kojom se predavao svemu sto je radio. Ne, nece izdati.Voleo je tog decaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdrazu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bila plamicak sto je goreo u njemu, i drzao ga. Mozda je njega stosta izdalo , mozda , ali on – on nikada nece izdati ono sto u sebi i drugima najvise postuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za ucinjeno. Vatru treba preneti dalje , ne sme zavladati mrak…“

Ludi jahaci / Nada Marinkovic

Koliko jos imamo?

– Koliko je sati? Koliko jos imamo?
– Al Giumeli prijatelju stari, pronadji mi taj glicerin… Znam da mozes ili ce ona umreti. Ako umre, mogu da prekinu ceo ovaj zemaljski sou… Mogu da ga spakuju,odvrnu zvezde, umotaju nebo i stave ga u kamion, mogu da ugase sunce koje toliko volim… Znas li zasto ga volim? Jer volim nju kad je sunce obasja. Mogu sve da odnesu, ove cilime, ove stubove, kuce, pesak, vetar, zabe, lubenice… zrno grada, sedam uvece, maj, jun, jul… crkve, pcele, more…

Iz filma: The Tiger and the Snow (La Tigre e la Neve)
Igraju: Roberto Benigni, Jean Reno, Nicoletta Braschi, Tom Waits…

Pripadam staroj, izumrloj školi.

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:
– Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio … Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u „Studentu“. Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze …
Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.
– Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali … – reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.
– A intervju? – promuca.
– Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave …
Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.
– Pustite sve to da prenoći – savetovao je profesor – a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno …
Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci:
– Ne treba, hvala!
– Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi!

Una – M.Kapor