Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota

Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera postovanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju stetu.

Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj, visoj ceni.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki, postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima. To opet uvecava njihovu muku.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Mi obicno mislimo – ili smo bar skloni takvom nacinu misljenja – da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Ivo Andric – Znakovi pored puta

Kraj svetlog Ohridskog jezera

Predeo koji stvaraju tamno zeleno plodno polje ispod grada i gole padine brda oko njega, postalju brzo coveku blizak i prisan. Pa ipak, i oku i duhu treba vremena da se potpuno objasni i do kraja srodi sa njim. Pod suncevom svetloscu to polje, bogato vlagom i rodom, prijatno je oku kao blagodat zemlje i delo covekovih ruku, a ljubicasto-rumene padine, u cijim se prevojima srvene krovovi zbijenih sela, imaju boju tkanja na zenskim precagama i zarudelih jabuka na dobrom septembarskom suncu. Sve izgleda jasno i dokucivo.
Ali cim sunce zadje za planinske lance na drugoj strani jezera, taj predeo menja lice, postaje odjednom necitak i zagonetan, i potreban je nov napor da se njegov tihi govor uhvati i razume. I kad ga potpuno prekriju noc i tisina (a noc je ovde zaista noc i tisina prava tisina!), ja jos dugo, u razgovoru sa njima, trazim objasnjenja o postanju i zivotu svakog obradjenog parceta zemlje i svakog kutka ljudskih naselja.
Cudno je kako u ovom predelu tisine, po vecitom zakonu suprotnosti, zive bujnim zivotom zvuk i melodija. U camcu, daleko na jezeru, neko mora posve tiho da peva nesto priguseno i nerazumljivo. Do mene dopire slutnja melodije; vise razmisljam o njoj nego sto je cujem a ipak je stalno u meni, i u san je ponesem, i posle budjenja je nalazim.
Ovde melodije stare i nestaju, ali ne umiru; ne radjaju se, nego vaskrsavaju.

Ivo Andric

Odrasli su zbilja sasvim neobicni

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion… ne znam vise… Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam…
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put… eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion…
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji…
-Kraljevi nemaju svojine. Oni „vladaju“ nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
„Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica.“
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama…
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
„Odrasli su zbilja sasvim neobicni“, rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Ali, zasto je plakala?

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

Momo Kapor
Snezana

Znas… kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca…

Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak…
-Ali treba cekati…
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis…
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas… kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca…
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica

Koja su kola to bolja od Moskvicha*

„Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on ima cercicu i sincica – slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: „On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: „Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji…“
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te.“ Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?“ Ona kaze: „Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis.“ A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali – volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. „Ona ide s Ljubom Sampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali – primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: „Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?“ I: „Opet te tvoje blesave novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim – obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin – kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: „Mi volimo nasa Jugoslavija.“ I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao – nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaze: „Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – desava mi se to povremeno – i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kazu, „ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?“ A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: „Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kazu oni. „Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo citavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane – izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. „Ma, jok“, kazem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: „Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je – kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili…“

Kada su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlovic

Naslov: * Ilija Cvorovic, Balkanski Spijun (Glumi: Danilo Bata Stojkovic – R.I.P.)

Ili jesi, ili nisi, ili ..

Mnogo posla, malo vremena da covek sedne i podvuce crtu…

Ova prosla godina imala je interesantnog uticaja na moj zivot, psihu, dimenzije… Burek je usao u Top 5 domacih sajtova, najveci je domaci forum, ima mnogo aktivnih clanova, lepa i izuzetno posecena okupljanja, prodali smo 250ak majici, uzeli smo 2 servera… poceo sam ozbiljnije saradjivati na raznim projektima napolju, zaradjivati malo vise od neophodnog za puko prezivljavanje i povremeni chips + pivo… upoznao neke ljude koji su tokom godine postali jako dragi i bitni za odrzavanje mentalne ravnoteze… upoznao mnogo skotova koji srecom nemaju preteranog uticaja na moj zivot… smrsao 10ak kg, vratio 15ak nakon toga.. dobio produzenje nesposobnosti da sluzim vojni rok od psihijatra… kupio klimu, lapic, nove patike x 2, nove bikerske cizme x 2, nove kozne jakne x 3, nove military pantalone x 3 i konacno gomilu normalnih sorceva i majici… ponovo poceo igrati basket sa klincima, imao kracu avanturu sa teretanom, poceo udarati stoni tenis… i mogao bih ovako do sutra.. ali sve to nije bitno…

Sreta: Jesi li ili nisi?
Bane: Šta?
Sreta: Znači nisi.
Bane: Ko kaze da nisam?
Sreta: Pa jel’ jesi?
Bane: Nisam
Sreta: Šta nisi?

(Grlom u jagode)

Dobio sam kumce… apsolutno savrsenu bebu po imenu Katarina…

Zapravo.. Burek je dobio kumce jer su se mama i tata na njemu upoznali, ja sam bio kum u njegovo ime 🙂

Bilo je i ovakvih i onakvih dogadjaja, i lepih i ruznih stvari, ali ako se ikad budem prisecao i prebrojavao nesto unazad ni 300 000 clanova, ni 2 500 000 postova, ni laptop ni kafane nece uci u uzi izbor.. samo Katarina…

Sredinom novembra mama i tata su bili u Bg da se vidimo posto su se planovi od letos izjavlovili… Tih par sati cu zauvek pamtiti… raznih beba ima.. i sve su bebe lepe… ali ovo malo okruglo mekano cudo ostavlja bez daha 🙂

Slobodan Aligrudic: „Dino, jel’ bilo sta izmedju tebe i one tvoje?
Slavko Shtimac: „Pa jeste tata, onako, malo u usta.“
Slobodan Aligrudic: „Sta u usta ??!“
Slavko Shtimac: „Pa, ljubili se.“
Slobodan Aligrudic: „Aa, to.“

(Sjecas li se, Dolly Bell)

I sta bi jos vredelo reci..

U 2006. „poznate licnosti“ urnisale su planetoid…

Videli smo najintimnije delove tela raznih poznatih licnosti…

Videli smo da je nasa kosarka klinicki mrtva… da muska odbojka nema buducnost… da je pred zenskom svetla buducnost… da za vaterpolo ne trebamo brinuti… da se u fudbalu i nemamo bas cemu nadati… da ipak postoje ljudi koji ce svojim individualnim zalaganjem uciniti nesto sto deluje nemoguce…

Uostalom.. pogledajte arhive novinskih sajtova za novogodisnje izdanje.. tamo pise sve…

Svake godine nadamo se da ce sledeca biti bolja… mozda i bude… ali nadanje nema sa time nikakve veze… samo krvavi rad i malo srece u pravom trenutku 😉

Umece malih koraka

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry
(Umijece malih koraka)