Gomile gostiju su počele da gube svoj oblik

Margarita je, ne otvarajući oči, otpila jedan gutljaj, i slast je prostrujala njenim žilama, u ušima je počelo da joj zvoni. Učinilo joj se da prodorno kukuriču petlovi, da negde sviraju marš. Gomile gostiju su počele da gube svoj oblik. I muškarci u frakovima i žene raspali su se u prah. Raspadanje je na očigled Margarite obuhvatilo celu salu, u njoj je počeo da se oseća zadah kosturnice. Stubovi su se raspali, ugasile su se svetlosti, sve se skvrčilo i nije više bilo nikakvih fontana, kamelija i lala. Jednostavno je ostalo ono što je i bilo: skroman juvelirkin salon, a kroz poluotvorena vrata u njega je padala traka svetlosti. I kroz ta poluotvorena vrata Margarita je i ušla…

Mihali Afanasjevič Bulgakov, Majstor i Margarita

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Možda da, možda ne

Možda. Imamo svoju rec.
Najmudriji odgovor na konacna pitanja.

Rec koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je znacenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo znacenje.
Neizvesnost je sreca u formi nesrece.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeci se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguce, cuda su uvek negde u blizini i nikada nece prestati da se dogadaju.
Verujem da covekova sloboda može da se definiše jednom jedinom recju koja, poput sicušnog podupiraca omogucava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta rec je: Možda.

„Možda da, možda ne“, R. Fulgam

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Ljudi Vazduha

„Ima ljudi ciji život u mocvari trajanja lici na tragove crvenokožaca kad nece da budu uoceni. Indijanski ratnik se tada vraca, polažuci pete u stope starog traga. Odskace na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primecuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bica Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.“

Borislav Pekic, Novi Jerusalem – Ljudi Vazduha

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu“
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Antić

Pogledaj dom svoj andele

…neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata: Isvih zaboravljenih lica.
Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mracnoj utrobi mi nismo znali lice naše
majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštivu tamnicu ovoga sveta.
Ko od nas poznaje svog brata? Ko je od nas sagledao u srce svoga oca? Ko od nas nije ostao zauvek zatocen u tamnicu? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?
O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, medu sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Secajuci se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronadena vrata. Gde? Kada?
O izgubljeni i vetrom oplakivani, duše, vrati se.

(Pogledaj dom svoj andele – T. Vulf)

Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Opomena svakome da treba sebe da upozna mora imati veliki znacaj, kad je onaj bog znanja i svetlosti nju postavio na procelje svog hrama, kao rec koja sadrzi sve sto je imao da na preporuci. Platon veli isto tako da mudrost nije nista drugo do izvrsavanje ove zapovesti, a Sokrat je, po Ksenofontu, razradjuje i dokazuje. Teskoce i nejasnosti svake nauke uocavaju samo oni koji su se u njoj uputili. A potreban je izvestan stepen inteligencije i da covek bude kadar svoje neznanje da primeti; vrata mora gurnuti da bi saznao jesu li zatvorena. Otuda ona platonovska suptilnost: niti je onima koji znaju potrebno da ispituju, stoga sto znaju, niti onima koji ne zenaju jer, da bi ispitivali, treba da znaju sta hoce da ispituju. Tako, sto se tice poznavanja samog sebe, to sto je svako u svojim ocima toliko samouveren i sobom zadovoljan, sto svako misli da dobro zna o sebi, to znaci da sebe uopste ne poznaje, kao sto Sokrat uci Eutidema u Ksenofontovom spisu. Ja, koji se samo time hvastam, nalazim u sebi toliko razgranicenu raznovrsnost i dubinu, da jos ostaje da ucim. Svojoj slabosti, koju tako cesto priznajem, dugujem sto sam sklon trezvenosti i postovanju propisanih mi verovanja, sto sam uvek uzdrzan i umeren u svojim misljenjima, i sto mrzim onu nametljivu i svadjalacku uobrazenost koja zavodi coveka da samo u sebe ima poverenja, da se samo na sebe oslanja, te je smrtni neprijatelj ucenja i istine. Slusajte ih kako mudruju : cim zinu iznose gluposti i to stilom kojim se iskazuju prorocanstva i zakoni. “Nil hoc approbationemque praecurrere“. Aristarh je govorio da je nekada jedva moglo da se nadje sedam mudraca na svetu, a da je on u svom vremenu jedva mogao naci sedam neznalica. Zar ne bismo imali vise razloga da mi ovo kazemo za svoje vreme? Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Montenj “Ogledi“.

Usamljenost

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protice reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.
Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesecine pode sa nje, pojavi se nad pomrcinom, prode i nestane u noci, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeci ga i vlažeci mu ogromne grudi i trbuh, vruc i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skace, sve bliže i bliže.
Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoci, ali dalek. Tup udar kopita, medutim, kao pod zemljom, cuje se jednako, u blizini, pod snom. Cesto budenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrcini, koja mu prodire pod pleca i rebra naježena od hladnoce. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim ocima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, celo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.
Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je poceo da skuplja delove puka, još se budi nocu od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeci se svaki cas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgucuci zubima.
Pri tom, za taj tili cas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noc. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesecine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.
A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomucenom svešcu, prvo zacuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oci i ne vidi ništa, ali da mu se ucini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.
Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih ociju, zacuden, i drhcuci od hladnoce. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa cuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, cu, jer tolika još tišina bila je pred kucom. Kroz pukotinu camovine, medutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.
To je gorela vatra onih koji su sinoc bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno secanje uma bio neki necujni poklic, njemu se ucini da mu trce, jedan po jedan, svojim strašnim trcecim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim ocima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa camcima šajkama, sa kojima ce se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.
Tad zaškripa deram i, u isti mah, zalupaše na vrata.
I kao da se trže ne samo on, vec i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i necujno, zacu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.
Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noc i poce da se diže u visine.
I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih caršava u koje se bio zapleo, i da se izvuce ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nade žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poce da kuka, pavši na njega, grleci ga i ljubeci mu grudi, rame, vrat i uvo.

Milos Crnjanski