Ako imaš neku vrlinu

Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš – neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena – i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj – to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro.“

Tako je govorio Zaratustra – Fridrih Nice

Sa ovom osobom se osecam dobro

Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosadjujem, cak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosadjujem. Nikad mi nije dosadno.
Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o cemu razmišljaš. Razumeš?
Volim sve ono o cemu razmišljaš? Razumeš?
Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane.
Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari.
Cak se i zveri koji nas proganjaju lepo slažu medjusobno!
Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto.
Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao deciji zmajevi na vetru.
Ako me neko ne drži na uzicu… hoooop, odletim…
A cesto pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…

Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osecam dobro..

Anna Gavalda

Bio je to veoma gord cvet…

-Zbogom – rece on cvetu.
Ali on mu ne odgovori.
-Zbogom ! – ponovi Mali princ.
Biljcica se zakaslja. Ali ne zbog nazeba.
– Bila sam glupa – rece mu ona najzad.
-Molim te, oprosti mi . Pokusaj da budes srecan.
Mali princ je bio iznenadjen sto mu ne prigovara. Ostao je tamo sav zbunjen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu mirnu blagost.
– Naravno, ja te volim – rece mu biljka.
– Ti to nisi znao , mojom krivicom. To uopste nije vazno.Ali ti si bio isto toliko glup kao i ja . Pokusaj da budes srecan…Ostavi na miru to zvono ne zelim ga vise.
-Ali vetar…
– Nisam bas toliko prehladjena….godice mi svezi nocni vazduh. Ja sam cvet.
– Ali zivotinje…
-Treba svakako da podnesem dve tri gusenice ako hocu da upoznam leptire. Izgleda da su tako lepi. Inace, ko ce me posecivati ? Ti ces biti daleko. Sto se ogromnih zivotinja tice, ja se nicega ne plasim. Imam svoje kandze. I cvet bezazleno pokaza svoja cetiri trna.
Zatim dodade:
– Ne oklevaj toliko, to je neizdrzljivo. Odlucio si da odes. Idi! Jer cvet nije zeleo da ga Mali princ vidi kako place.  Bio je to veoma gord cvet…

Mali princ – Antoine De Saint-Exupery

Koliko jos imamo?

– Koliko je sati? Koliko jos imamo?
– Al Giumeli prijatelju stari, pronadji mi taj glicerin… Znam da mozes ili ce ona umreti. Ako umre, mogu da prekinu ceo ovaj zemaljski sou… Mogu da ga spakuju,odvrnu zvezde, umotaju nebo i stave ga u kamion, mogu da ugase sunce koje toliko volim… Znas li zasto ga volim? Jer volim nju kad je sunce obasja. Mogu sve da odnesu, ove cilime, ove stubove, kuce, pesak, vetar, zabe, lubenice… zrno grada, sedam uvece, maj, jun, jul… crkve, pcele, more…

Iz filma: The Tiger and the Snow (La Tigre e la Neve)
Igraju: Roberto Benigni, Jean Reno, Nicoletta Braschi, Tom Waits…

Upamti to sada

„Pogledaj me, Marijam.“ Marijam ju je nevoljno poslušala. Nana je rekla: „Upamti to sada, i upamti dobro. Kao što igla kompasa pokazuje na sever, muškarcev prst, kad optužuje, uvek nade neku ženu. Uvek. Dobro to upamti, Marijam.“

„Da uci? Šta da uci, mula-sahibe?“ upitala je Nana oštro. „Šta to ima da se uci?“ Ošinula je Marijam pogledom. Marijam se zagledala u šake. „Kakva svrha od školovanja devojke kao što si ti? To ti je kao da se cisti pljuvaonica. A u tim školama ionako ništa korisno neceš nauciti. Postoji samo jedno, jedno jedino što treba nekome kao što smo ti i ja, a to se ne uci u školi. Pogledaj me.“ „Ne bi trebalo tako da govoriš pred njom, dete moje“, rekao je Mula Fejzulah. „Pogledaj me.“ Marijam ju je poslušala.
„Samo jedno. A to je: tahamul. Trpljenje.“

Muško srce ti je jadna, jadna stvar, Marijam. Nije kao majcina utroba. Nece da krvari, nece da se rastegne da ti napravi mesta. Jedino te ja volim, i niko više. Ja sam sve što imaš na ovom svetu, Marijam, i kada mene ne bude bilo, neceš imati ništa. Ništa! Jer si I sama ništa!“ Onda je probala da joj izazove grižu savesti.

Haled Hoseini – Hiljade zlatnih sunaca

Godinama sam bio nervozan

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promeniti, ali nikad nisam uspeo pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotičan. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevao. Tako sam se osećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on Ne menjaj se! Ostani kakav jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te…. I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom – ja sam se promenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promeniti, dok nisam našao nekoga, ko me zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. Volim te rado te prihvatam onakvog kakav jesi, kad se nekome kaze, onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopste ne gleda šta mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite sebi da budete voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

Lako je reći „volim te“

„Lako je reći „volim te“, ništa posebno, i manje-više svaki muškarac koga poznajem čini to stalno. Ja sam u par navrata glumio kako nisam u stanju da to kažem, mada nisam siguran zašto. Možda stoga što sam želeo da time taj trenutak koji liči na otrcane romanse sa Doris Dej bude vredniji pomena nego što bi inače bio. Znate ono – s nekim ste u vezi i počnete nešto da govorite, a onda se zaustavite, a ona pita: „Šta?“, a vi kažete: „Ništa“, pa ona insistira: „Molim te, reci“, a vi i dalje odbijate: „Ne, zvučaće glupo“, i potom vas ona natera da to ipak izreknete, iako ste sve vreme upravo to i nameravali, a onda ona smatra da je to vrednije zato što je teško izvojevano. Možda je i znala da ste se folirali, ali vam ipak ne zamera.“

Nik Hornbi

Izvor ~ odlomci.blogspot.com

Znam ja to…

„Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće – šta će? – neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa… Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al’ ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel’ tako?“

D. Radović

Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat

„Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas žudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kažu ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo.“

Janet Vinterson, „Strast“

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Znam ja to…

Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako pocne ? da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te srece… A ako nije te srece- šta ce?- neka ga krpi iz parcica… deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svacega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parcica.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav ? nekome na licu, nekome u ocima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani ? iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?“

Dusko Radovic „Zenski razgovori“

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami