Možda ćeš nekad zaista pomisliti

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.
Slavisa Pavlovic

Slučajnost

Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini i najćešce bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogucih tokova, a u drugi ce me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš ili potoneš.

Meša Selimovic

Edi Barzun

Edi Barzun. Edi Barzun. Pazio sam ga kroz dva razvoda. Lečenje zavisnosti od kokaina i trudnu recepcionarku. Božije stvorenje, a? Naročito Božije stvorenje? Upozorio sam ga, Kevine. Stalno sam ga upozoravao. Gledao sam ga kako skakuće sa jedne stvari na drugu. Kao jebena igračka na navijanje. Kao 100 kilograma… samouslužne pohlepe na točkovima.
Sledeći milenijum je iza ugla. Edi Barzun… Dobro ga pogledaj… on je primer za sledeći milenijum.
Ti ljudi… nije tajna odakle dolaze.
Izoštriš ljudski apetit sve do tačke kad počne razdvajati atome snagom svoje gramzivosti. Gradiš ego veličine katedrale. Spojiš optičkim vlaknima svet sa svakim snažnim nagonom.
Namastiš i najdosadnije snove sa dolarsko zelenim… pozlaćenim fantazijama sve dok svako ljudsko biće ne postane car… postane sam svoj Bog.
I gde možeš odatle da kreneš? (Pogrešan put!)
Dok mi trčkaramo… od jednog posla do drugog… ko pazi na planetu?
Vazduh se zagađuje, voda se kiseli… čak i pčelinji med poprima metalni ukus radioaktivnosti… i sve nadolazi, brže i brže. Nema vremena za razmišljanje, za pripreme. Svi kupuju i prodaju budućnost… a budućnosti nema. Pobeže nam voz, momče. Imamo milijardu Edija Barzuna koji trče u budućnost. Svaki od njih se priprema da sjebe bivšu Božiju planetu… i opere ruke… dok se približavaju svojim nevinim… kibernetičkim računarima……ne bi li sabrali svoje sate za naplatu.I onda shvatiš. Moraš sam da platiš sopstveni put, Edi.
Prekasno je za nagodbe.
Stomak ti je prepun… kurac ti je mlitav…oči su ti zakrvavljene i vičeš tražeći pomoć. I, pogodi? Nema nikoga! Potpuno si sam, Edi.
Ti si posebno Božije stvorenje.
Možda je istina. Možda se Bog previše kockao. Možda nas je sve izneverio.

* Mada ovo realno treba odgledati u originalu – link

The Devil’s Advocate – Al Pacino, thanks to WhiteGoa