Kao sto svetlost sevne…

Kao sto svetlost sevne otvorise se onamo krila jednog prozora, i pojavi se covek, na toj daljini i visini slabacak i mrsav, daleko se naze pruzajuci jos dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar covek? Neko ko saucestvuje? Neko ko hoce da pomogne? Je li to jedan covek? Jesu li to svi? Ima li jos pomoci? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduse nepokolebljiva, ali ona ne odoleva coveku koji hoce da zivi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije dosao? On podize ruke i rasiri sve prste.

Franz Kafka

Podigao sam se.

Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš u visini sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošču da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal,svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj,i najzad je sunce poznog popodneva stajalo iza njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo,bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa,vitka prilika preda mnom,cela ta slika izgledala je nestvarna,zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu,a iz vode mi prilazi prva žena . Za časak sam osetio duboku,tihu moć lepote ,osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača,jer bi se inače svet survao,a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više:osetio sam da sam tu,da je Pat tu,da volim,da sam izišao iz onog užasa,da imam oči,ruke,misli,vrelu krv…i da je sve to neshvatljivo čudo…

Erih Marija Remark ~ Tri ratna druga