Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

Kad sam se zaljubio

„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

Janet Vinterson – „Strast“

Put: traka zemlje po kojoj se hoda peshke

Put: traka zemlje po kojoj se hoda peshke.. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato shto se po njoj vozi autom, nego i time shto je tek crta koja spaja jednu tachku s’ drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tachke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednichko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nishta do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego shto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusha: chovek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vishe kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tachke do tachke, od china kapetana do china generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati shto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlichita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugachkom linijom s’ drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- „Zaustavi se“..

Kundera Milan

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Sta je nesanica?

Pitanje je retoricko; odvec dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokusavati, sa bezuspesnom vradzbinom, ravnomerno disanje, to je tezina tela koje se naglo prevrce na drugi bok, to je stiskati ocne kapke, to je stanje slicno groznici i koje svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa procitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi sto ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moci uroniti u san, to je uzas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
Sta je dugovecnost?
To je uzas biti u ljudskom telu cije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne celicnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koje je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku secanja, spanski jezik, kojim ne umem da baratam, na ceznju za latinskim, koji ne znam, to je zeleti da utonem u smrt i ne moci utonuti u smrt, i nastaviti da budem.

Borhes

Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronasli kao tajne. Zamisljamo da je Zlatno runo pozlacena koza ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo nasli o drvo obesenu kozu divljeg magarca, nas bi se svet srusio.
Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

„Zlatno runo“, Pekic

Da sam prestao da razmisljam…

Proglasivsi na pocetku sumnju katalizatorom svoje filozofije, un u srediste svog univerzuma postavlja skeptika. Jos sustastveniji cak i od maksime koja je postala tako poznata, Cogito, ergo sum („Mislim, dakle postojim“), bio bi aksiom „Sumnjam, dakle postojim “ (Dubito, ergo sum). Zapravo, cilj njegovog traganja nije bio da dosegne transcedentne empirijske istine vec da ublazi licnu sumnju i zadovolji ego. Ne cudi sto ga je njegov nacin traganja odveo u privatni svet koji se nikada nije ukrstao sa spoljnjim svetom univerzalija.

„Da sam prestao da razmisljam… ne bi imao razloga da mislim da postojim. Na osnovu toga sam spoznao da sam tvar, cija se celokupna sustina ili priroda ogleda u tome da misli i za cije postojanje nije potrebno nikakvo mesto, niti zavisi od bilo koje materijalne stvari. Dakle ovo „ja“, odnosno dusa koja me cini onim sto jesam, potpuno je razlicita od tela. “

Da ne bi izgledalo da je zbog te usredsredjenosti na bice Bog potpuno izostavljen, Dekart pokazuje svoju domisljatost time sto nesavrsenstvo skeptika pretvara u osnovu svoje vere u Boga.

„Razmisljajuci o cinjenici da sumnjam i da, shodno tome, moje postojanje nije sasvim savrseno (jer jasno sam uvideo da je vece savrsenstvo znati nego sumnjati), odlucih da ispitam kako sam naucio da spoznam bilo sta sto je savrsenije od mene samog… iz toga moze samo da sledi da mi je to usadila neka Priroda koja je zaista savrsenija nego sto bi moja priroda mogla ikada biti…-a to je, recju, Bog“

Tako je Dekart svoju veru u Boga zasnovao ne na cudesnom poredku prirode vec na nadmoci Boga u odnosu na nesavrseno bice koje sumnja. (…)

Danijel Dz. Borstin – Svet traganja

Gledao sam

Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je „Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari“, ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : “ Da li ti je hladno“. Rekao sam „Ponekad“. A ona je rekla : „Sada bi trebalo da ti bude hladno“. Tada sam shvatio zasto nisam mogao da budem sam u sobi. Hladnoca je bila siguran dokaz moje samoce. „Sada mi je hladno“- rekao sam. „Mada je cudno, jer je noc mirna. Mozda sam se otkrio“. Nije odgovorila. Ponovo je posla ka ogledalu, a ja sam se opet zavrteo na stolici i okrenuo joj ledja. Nisam morao da gledam da bi znao sta radi. Znao sam da opet sedi ispred ogledala i da vidi moja ledja koja su imala dovoljno vremena da stignu do dna ogledala, i da ih njen pogled uhvatio, a taj isti pogled je naprotiv, imao samo toliko vremena da stigne do dna i da se vrati- pre nego sto je ruka napraviula jos jedan pokret- do usana na koje je upravo priljubila karmin. Ja sam, pred sobom video gladak zid nalik na neko drugo, slepo ogledalo, u kojem nisam mogao da je vidim- kako sedi iza mojhih ledja- ali nisam mogao da zamislim gde bi bila da je umesto zida stajalo ogledalo…

G.G. Markes, Oci plavog psa

Tvoje mi oci ne daju mira

Tvoje mi oci ne daju mira, kad bi znala koliko cesto mislim na tebe…
Zamišljam nas u sobi sa širokim ležajem, upaljenim svecama i blagim osvetljenjem kako se lagano ljubimo i milujemo. Oboje smo u poluležecem položaju, gotovo goli, ali, ti imas povez preko ociju…
Milujem te i spuštam na krevet. Predivna si dok ležiš sa malo privucenim nogama. Gledam te dok ti se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Gledam te i kao da sam hipnotisan, ne mogu da skrenem pogled sa tvog tela… Ne znam šta me više uzbuduje…
Okrecem te kao lomljivu figurinu i sad ležiš na ledima, zabacujuci glavu ka desnom ramenu… Ne vidiš me ali me osecaš. Znam da osluškuješ moje ubrzano disanje koje ti otkriva na koji nacin reagujem na tvoje telo… Ovaj trenutak zamišljam od prvog dana kad smo uspostvili kontakt i kad sam video tvoje prelepe usne i oci.
Lagano te milujem, prsti mi klize po tvomm vratu sklanjajuci ti kosu. Osecaš moje nokte kako ti lagano klize niz kicmu i znaš da ostavljaju crvene tragove koji nestaju gotovo u trenutku. Milujem te …..
Kao da imamo sve vreme ovoga sveta…

Ben Ilije

Argumentum ornithologicum

Zatvaram oci i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, mozda i manje, ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio odredjen ili neodredjen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog ne postoji, broj je neodredjen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slucaju video sam, recimo, manje od deset, a vise od jedne ptice, ali nisam video devet, osam , sedam, sest, pet, cetiri, tri ili dve ptice. Video sam broj izmedju deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, sest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv, dakle Bog postoji.

H. L. Borhes