Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo?

Jos jedna stvar koja je zaboravljena bila je pojavljivanje kita-uljesure nekoliko milja iznad povrsine planete, protivno svakoj verovatnoci.
A posto to nije prirodno staniste za kita, ovo jadno, bezazleno stvorenje imalo je vrlo malo vremena da se nadje u svom kitovskom identitetu pre nego sto je moralo da se suoci s time da vise nikada nece biti kit.
Ovo je potpuni snimak njegovih misli od trenutka kada je njegov zivot poceo, sve do casa kada se zavrsio.
-Ah..! Sta se desava?- pomislio je on.
-Ovaj, izvinite, ko sam ja?
-Hej?
-Zasto sam ovde? Sta je svrha mog zivota?
-Sta sam mislio time Ko sam ja?
-Smiri se, uspostavi kontrolu… Oh! Ovo je zanimljiv osecaj, sta je to? Kao nekakvo… komesanje, nekakav osecaj bockanja u mom… mom… pa, mozda bi bilo najbolje da pocnem da nalazim nazive za stvari ukoliko zelim da makar malo napredujem u onome, sto cu u nedostatku boljeg termina, nazvati svet… Dakle, bockanja u mom stomaku.
-Dobro. Uh, postaje bas jako. A onda, hej, kakav je to zvuk, zvizdanje i fijukanje oko onoga sto cu, evo odmah, da nazovem glava? Mozda bih ga mogao nazvati… vetar! Da li je to dobar naziv? Mozda cu kasnije moci da smislim nesto bolje, kada otkrijem cemu sluzi. Mora da je nesto izuzetno bitno, jer izgleda da ga ovde ima djavolski mnogo. Hej! A sta je ovo? To je… nazovimo ga rep – da, rep! Hej! Pa ja bas dobro vitlam time, zar ne! Hop! Hop! Strasno prija! Ne izgleda narocito korisno, ali verovatno cu kasnije otkriti cemu sluzi. A sada – jesam li do sada izgradio neku koherentnu sliku poretka stvari?
-Nisam.
-Nije vazno, ovo je bas uzbudljivo, otkrivam toliko toga a toliko toga tek treba da dodje, vrti mi se glava od iscekivanja…
-Ili je to zbog vetra?
-Pa sad, stvarno ga ima mnogo, zar ne?
-A onda – auh! Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo? Veoma brzo. Veoma, veoma brzo. Tako je velika, ravna i okrugla, potrebno joj je veliko zvucno ime kao… mlja… emlja… Zemlja! Tako je!
-Pitam se hoce li se poneti prijateljski prema meni?

„Autostoperski vodic kroz galaksiju“ , Daglas Adams

Ricarde, moj dragoceni prijatelju

Ricarde, moj dragoceni prijatelju, ovo ti kazem blago, cak nezno s ljubavlju. Ti blagi tonovi ne prikrivaju bes, oni su stvarni. Nema optuzbi, okrivljivanja ili gresaka. Jednostavno pokusavam da razumem i ublazim bol. Isticem ono sto sam primorana da prihvatim: da ti i ja necemo nikada doziveti razvoj , a jos manje velicanstvenu vezu izraslu do punog procvata. 

Osecala sam da ako je ista u mom zivotu zasluzivalo napustanje svih prethodno ustanovljenih sablona , i prevazilazenja svih poznatih granica , onda je to bila ova veza. Pretpostavljam da bi trebalo da se osecam ponizeno zbog svega sto sam uradila da bi ona uspela . Umesto toga, ja sam ponosna na sebe i drago mi je sto sam preponala retku i lepu priliku koju smo imali, i da sam joj pruzila sve sto sam mogla u najcistijem i najuzvisenijem smislu da bih je ocuvala . Sada me to tesi . U ovom za mene veoma bolnom trenutku, priznajem da ne znam sta bih jos mogla da ucinim da bih nas odvela u prelepu buducnost koju smo mogli da imamo. 

Uprkos bolu , srecna sam sto sam te upoznala na ovako divan nacin , i uvek cu ceniti ono vreme koje smo proveli zajedno. Sazrevala sam sa tobom , i mnogo toga naucila od tebe, a znam da sam i ja tebi mnogo dobra donela. Oboje smo bolji ljudi zahvaljujuci tome sto smo dotakli jedno drugo. 

U ovom kasnom trenutku , pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i sahovsku metaforu . Sah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj cak i kada on podrazumeva ukljucivanje druge strane; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojacava i svaka strana gubi i delove i delice, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i paralise drugu. 

Mislim da ti na zivot gledas kao na partiju saha ; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika , i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ucutkana. 
Ja sam jos uvek tvoj prijatelj kao sto znam da si i ti moj. Saljem ovo pismo srca punog duboke i nezne ljubavi i ogromnog postovanja koje gajim prema tebi , kao i sa iskrenom tugom sto je prilika koja je toliko obecavala ,tako retka i tako lepa, morala da bude propustena…“ 

Ricard Bah ~ Most preko vecnosti

Zasto pijes?

Na sledecoj planeti ziveo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastuzila.
-Sta ti tu radis? rece on pijanici, koga zatece cutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flasa ispred sebe.
-Pijem, odgovori pijanica turobno.
-Zasto pijes? upita ga mali princ.
-Da zaboravim, odgovori pijanica.
-Sta da zaboravis? raspitivao se mali princ koji ga je vec zalio.
-Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajuci glavu.
-Cega da se stidis? raspitivao se mali princ koji je zeleo da mu pomogne.
-Da se stidim sto pijem! zavrsi pijanica i utonu konacno u cutanje.
I mali princ ode zbunjen.
„Odrasli su zaista vrlo, vrlo cudni“, govorio je on u sebi dok je putovao.

Mali princ – A.de Sent Egziperi

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Nikada ne znate ko vas može cuti

„A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vaših reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može cuti. Ili šta, kad smo vec kod toga. Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvucati veoma primamljivo…“

Teri Pracet

To je šešir.

Tako sam, tokom svoga života, dolazio u vezu sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih iz neposredne blizine. To nije baš mnogo popravilo moje mišljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo visprenijim ispitivao bih ga na svom crtezu broj 1, koji sam uvek nosio sa sobom. Hteo sam da saznam da li je on zaista sposoban da razume. Ali uvek bi mi odgovarao:“To je šešir.“ Tada mu ne bih pricao ni o zmijskim carevima, ni o prašumama, ni o zvezdama. Govorio bih mu o bridžu, golfu, politici i kravatama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna što je upoznala tako razumnog coveka…

Antoine de Saint-Exupéry

Imao sam cetrnaest prvih ljubavi.

Imao sam cetrnaest prvih ljubavi.
Moja prva prva ljubav bila je jedna uciteljica. Sada je vec baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospodja, koja me se sigurno i ne seca.
Moja treca prva ljubav nije me primecivala.
Moja cetvrta prva ljubav bila je jedna od prvih zena u zivotu koje nisam imao.
O petoj, sestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slicne ostalima da mi se vec mesaju u glavi.
No, najcesci oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Covek zaljubljen u samog sebe ima najvise izgleda da bude srecan …
Ipak, nisam bio sasvim iskren : jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je knjizevnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujuci toj srecnoj vezi vi i citate ove redove o prvoj ljubavi.

David Albahari “Mrak“.

Da vam kažem nešto o psima

Da vam kažem nešto o psima. Bilo je to jednog od onih dana na 40 stepeni Celzujusa dok sam oznojen, bolestan, delirican, mamuran, jurcao okolo. Zaustavio sam se kod neke male stambene zgrade ispred koje je, na plocniku, bilo sanduce. Otkljucao sam ga. Ni zvuka u blizini. Onda sam osetio kako mi se nešto zabija medju noge. Dobro me nataklo. Okrenuo sam se i video odraslog nemackog ovcara, njuške dopola zavucene u moje dupe. Jedan škljocaj i odoše mi jaja. Odlucih da ti ljudi ne dobiju poštu toga dana, a možda i nikad više. Covece, mislim stvarno je šljakao tim nosem. Njuš! Njuš! Njuš!

Vratio sam poštu u kožnu torbu i onda veoma polako napravio polukorak napred. Nos je pratio. Napravio sam još jedan polukorak drugom nogom. Nos je pratio. Onda sam polako, sasvim polako, napravio pun korak. Onda još jedan. Onda sam stao. Nos je bio napolju. A ovaj je stajao i gledao u mene. Možda nikad nije onjušio ništa slicno, a ja nisam znao šta da radim.

Tiho sam otišao.

Carls Bukovski ‚‚Post Office“

Cega se to vas dvojica igrate?

„Cega se to vas dvojica igrate?“
„Nicega“, rekao sam. „On se boji, a ja mu cuvam strah“
“ A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?“
„Brat“, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
„A koga se to bojiš?“ upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice“, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?“
“ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati“, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?“
„Nemam ga , gospodine vojnice“, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.“
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja“, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete“. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas“.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antic

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric

A sna nema.

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

„Umetnost dokolice (Besane noci)“ – Herman Hesse

Ljubavnik

To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt.
Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.

Ljubavnik- Margaret Diras