Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru, malu gasi, veliku još više raspali.“ Lepo zvuci, ali nije tacno. Na žalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najvecu ljubav. LJubav živi od iluzije potpunog slaganja, savršene identicnosti dveju licnosti. Mi zamišljamo da voljeno bice ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da diše i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija održava recima, os-mejcima, fizickim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali cim otputujemo i rastanemo se, mi pocinjemo sve cešce i sve oštrije da osecamo da stvorenje koje volimo ima svoj život, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa našima, nego cesto i potpuno oprecni.

V. Desnica – Proljeca Ivana Galeba

Ogledala

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada rece svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao macke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

Jovan Ducic – Plave Legende – Ogledala

Kada vidim kako svako od nas, stalno zaokupljen javnim mnjenjem, takoreci izliva svoj zivot svuda oko sebe, ne zadrzavajuci gotovo nista od njega u svome srcu, cini mi se da gledam pauka kako od sopstvene tvari gradi veliku mrezu zahvaljujuci kojoj izgleda ziv, dok bismo ga u njegovoj rupi smatrali mrtvim. Covekova tastina je paukova mreza koju on razapinje nad svim sto ga okruzuje; obe su podjednako cvrste; i najtanja nit koju dodirnemo stavlja pauka u pokret’.

Ruso

Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.

Jelence: Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.
Radovan: Narod iz Zavicaja?
Jelence: I okoline.
Radovan: A zašto? Zato što sam im sa ovih deset prstiju podigao fabriku? Zato što sam hteo da ne odlaze u inostranstvo, kad vec ovde znaju jezik. Nezahvalnici!
Jelence: Spremaju se da ti se strašno osvete. Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasli Zavicaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Medutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinac koji nije uspevao, jer je klima hladna, a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kada su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turisticki centar. Da ne bi planina bila neiskorišcena, bez snega, kad vec nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj, koji su ranije zatrpali. Sad su odlucili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.
Radovan (se uhvati za veliku glavu): Joj, s kim sam ja hteo da gradim industriju! Seljaci! Oni samo znaju: žito – kukuruz, kukuruz – žito. Ajde, pa ti sad budi napredan, vidovit, progresivan, moderan. Seljaci ostaju seljaci!

Radovan III – Dusan Kovacevic

Lari Tompson – tragedija jedne mladosti

Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena… Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost… Dobro. Nije reč o tome… Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: „Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?“… Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine… ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: „Idi, Garo – još uvek sam bio crn – idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš“… Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: „Kako se zove onaj vrh?“ Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. „A onaj mali potok?“ Simin Piš. „Simin Piš?“ Jeste. „Dobro!“ I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: „Vi ste nam dali ta imena!“ Šalili smo se. „Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu“… I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena… Ima naroda koji ne znaju da se šale – sve ozbiljno shvataju – a mi to nikako da naučimo… Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji… Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka… „Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio“… „Oću, striko, oću“. „Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati“… „Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu“. Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla… Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: „Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!“… Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene… Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: „Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala… koliko imati godina?“ 7-8, rekao sam. „7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!“… Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali… A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno…

Dušan Kovačević

Ovde, pored mene.

Pocetkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjic sa još cetiri glavara iz istocne Hercegovine. Ova petorica bila su pred cetom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodica na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da licno vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da ce, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doci na red Crna Gora, a da ce svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvecoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovacko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima medu Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je racunao da obecanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogucnosti samog Zimonjica) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduce racunati sa njegovom pomoci.
Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj adutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjicem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i cistini, trepnuo ocima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdacno i jednostavno ponudio da sedne.
-Ovde, pored mene.
(Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao narocit ton i narocitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih secanja na razgovore Licana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreci tako „rodacki“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što cesto bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudu. Trudeci se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštacenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tacno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slucaju, odavao upravo onim cim je mislio da zavede i prevari drugog.)
-Ovde, pored mene!…

Ivo Andric – Omerpaša Latas

Da li da najavim generalni strajk?

Ne znam da li treba da radis ovo ili ono. Tvoj generalni strajk je lose stredstvo jer se onda izlazes opravdanom prigovoru da pustas svoju sopstvenu decu i zenu da umru od gladi. Strajkom, Mali covece, ne dokazujes svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga drustva. Kad strajkujes, ti ne radis. Ali rekao sam ti da ces jednom RADITI za svoj zivot, a ne strajkovati. Nazovi to RADNIM STRAJKOM, ako ti je bas stalo do reci „strajk“. Ali strajkuj tako sto ces raditi za sebe, svoju decu, svoju zenu ili svoju devojku, svoje drustvo, za svoj proizvod ili njivu. Reci im da nemas vremena za njihov rat i da imas vaznije stvari da obavis. Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle i pusti da se diplomate i marsali licno medjusobno poubijaju. To bi, Mali covece, bilo u sustini ono sto bi trebalo uciniti kad vise ne budes uzvikivao hajl, i kad vise ne budes verovao da si niko i nista, i da nemas sopstveno misljenje i pitao se ko si ti uopste da bi…!
Sve je u tvojim rukama: tvoj zivot i zivot tvoje dece, isto kao i tvoj cekic i tvoj stetoskop! Znam, vrtis glavom, verujes da sam utopista… ili cak „crveni“?
Pitas se kada ce tvoj zivot postati dobar i siguran, Mali covece! Odgovor zvuci strano tvom bicu:
Zivot ce ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj zivot bude znacio vise od sigurnosti, ljubav vise od novca, tvoja sloboda vise od partijskog misljenja ili javnog mjenja: kad sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad citave tvoje egzistencije (taj sklad je jos u tebi, Mali covece, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bica!)…

Vilhem Rajh – „Cuj, Mali covece!“

I on pode u svijet da nade broncu

Jedne veceri dušu mu obuzme želja da pravi kip „Užitka koji traje samo Tren“. I on pode u svijet da nade broncu. Jer misliti je mogao samo u bronci.
Ali sva bronca ovog svijeta bijaše nestala, nigdje na  citavom svijetu nije se moglo naci nikakve bronce, osim bronce kipa “ Tuga koja traje Vjecno “
Taj kip on sam, svojim vlastitim rukama, bijaše napravio i postavio na grob jedinog bica koje je volio u životu. Na grob tom mrtvom bicu koje je volio postavio on taj kip, svoje vlastito djelo, da služi kao znak ljudske ljubavi koja ne umire i kao simbol ljudske tuge koja traje vjecno. I on citavom svijetu ne bijaše druge bronce osim bronce tog kipa.
I on uze taj kip koji je stvorio i stavi ga u veliku pec i predade ga vatri. I od bronce kipa „Tuga koja traje Vjecno“ napravi on kip „Užitka koji traje samo Tren“

Oscar Wilde

Biblioteka

Iznad glave zacuješ zvižduk, pa produ dvije-tri sekunde napetosti, a onda se dolje, negdje u gradu, prolomi eksplozija. S tvoga prozora to mjesto se uvijek dobro vidi. Najprije je kao visok, vitak stup prašine koji se pretvara u dim i u vatru. Cekaš još nekoliko trenutaka da prepoznaš o kakvom se stanu radi. Ako vatra bude spora i lijena, rijec je o zapaljenom domu neke sirotinje. Ako plane u veliku modru kuglu, to onda gori necije lijepo uredeno potkrovlje opkovano lakiranom lamperijom. Ako plamti dugo i ustrajno, to se zapalio dom bogatog caršijskog gazde, pun starinskog masivnog namještaja. Ali ako se plamen digne iznenada, divlji i razuzdan kao kosa Farrah Fawcett, i još brže nestane puštajuci da vjetar raznosi pepelne listice nad gradom, ti znaš da je upravo izgorjela necija kucna biblioteka. Kako si u trinaest mjeseci bombardiranja nad gradom vidio puno tih velikih razigranih buktinja, pomišljaš da je Sarajevo ležalo na knjigama. Ako i nije, želiš da kažeš da je tako dok prstima dodiruješ svoje, još nezapaljene.

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu „Mrtvi“ Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo. Nekome ce to kasnije zvucati pateticno, ali ce za tebe, pogotovu kad stigneš u druge gradove i u još uvijek žive knjižare, plamene vlasi Farrah Fawcett biti gola istina. Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi.

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala. Ljepota Pariza ili Londona samo je alibi zlocincima zbog kojih Varšave, Dresdena, Vukovara i Sarajeva više nema. A i ako ih bude, tada u njima žive ljudi koji se u doba najveceg mira pripremaju za evakuaciju, vec spremni da se odreknu svojih knjiga.

U svijetu, ovakvom kakav jest, postoji jedno osnovno pravilo, ono što ga je Zuko Džumhur izgovorio misleci na Bosnu, a svodi se na dvije uvijek spakirane torbe. U njih mora stati sva tvoja imovina i sve uspomene. Sve izvan je vec izgubljeno. Razloge, smisao i opravdanja uzaludno je tražiti. Oni opterecuju, kao i uspomene. Ne preostaje ti drugo nego da posudene knjige uredno vracaš, poklonjene pokušavaš izbjeci ili izgubiti, a napisane šalješ prijateljima koji žive udaljeni jedni od drugih, tako da ih plamen može progutati tek onoga dana kada se zemljina kugla vrati u stanje u kojem je bila prije nekoliko milijuna godina.

Sve zapaljene kucne biblioteke grada Sarajeva ne mogu biti popisane niti upamcene. A nemaju ni zbog koga. No kao plamen svih plamenova i oganj svih ognjeva, kao konacni mitski pepeo i prah pamti se sudbina sarajevske sveucilišne knjižnice, slavne Vijecnice, cije su knjige gorjele cijeli dan i noc. To se dogodilo, nakon fijuka i eksplozije, tocno prije godinu dana. Možda baš istog datuma kad ti ovo citaš. Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Miljenko Jergovic

O ljubomori

Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost. Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u zivotu bili zaljubljeni, a ovakav je slucaj odista sviju ljudi od srca, onda se najduze secamo ljubavi koja nam je najvise bola nanela.
Sujeta igra u zenskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu. Najveci broj zena ne ide za covekom koji se njima samima dopada, nego najpre za covekom za kojeg se zna da se dopada drugim zenama, narocito njihovim prijateljicama, ili cak njihovim neprijateljicama. Ovaj slucaj je vrlo zanimljiv u pogledu zenskih osecanja: zene vole ljude slavne medju zenama, vecma nego ljude slavne medju drugim ljudima. Zene koje vole ljude slavne medju drugim ljudima, sasvim su razlicne od onih zena koje vole ljude cuvene kao dopadljive ili zavodjacke u krugu drugih zena. Cini mi se cak da je vrlo cudna ova zbrka osecanja u jednom istom spolu.
Da zena nema nesto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na koja izlazi iz svoje kuce. A zena koja zna sta hoce, po karakteru je obicno muskobanjasta, kao sto je zena koja uvek zna bar ono sto nece, po karakteru uvek dete.
Makar izvesne zene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema dovoljno. Zenine su pogreske obicno malobrojnije nego covekove, ali obicno vece nego covekove. Zena napravi najvise pogresaka bas nastojeci da bude nepogresna i bezgresna. Kazu da na Malabaru na Madagaskaru zene ne lazu, zato sto rade sve sto hoce, i sto zive kako znaju, ne dajuci nikom nikakva racuna…
U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bezeci od neprijatelja… Odista, bezanje je jedini nacin da covek razazna u ljubavi da li je jos gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavsi kad hoce, i oslobodivse se kad mu je volja. Ali onog casa kad covek zaljubljen oseti da su mu djonovi postali tezi od olova, on je pobedjen. A to je cesto i dovoljno da ga zena vise ne voli; jer zena ne trpi pobedjenog i okrece glavu od svoje pobede. Zena se ne daje, nego se podaje; i uvek hoce da sama ima utisak, cak i izgled, da je oteta i silovana.
Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa zenama u koje nisu zaljubljeni. O ljubavi sa takvim zenama govorimo uvek ubedljivo i razumno; i one su same ushicene da najzad cuju reci o takvim krupnim stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razovaraju. Zena voli prijateljstvo vise nego covek. Za zenu je jedini odmoran i dobar covek onaj koji ne pokusava da je zaludjava i osvaja kad ona ovo ne zeli. Nezaljubljen covek cesto izgleda bez cara, ali i bez zloce; hladan, ali i human.
Ljubomoran covek zivi u kuci sa duhovima i vampirima, u sumi zivi sa azdajama, na vodi i kad je mirna, zivi u olujama. On se u svojoj ljubomori ni na jednom tlu ne oseca drugacije nego bi se osecao na vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog zivota covekovog taj bi zivot morao trajati vrlo kratko.
Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran cak i posle nego sto je bio zaljubljen.
Ljubomoran zeli nekom lucu u koje je zaljubljen zlo i nesrecu, cak i onda kad je inace tome istom licu u stanju da rado zrtvuje sve svoje sto ima, cak i zivot. A zivot mozda pre i brze nego li ma sta ista drugo.
Ljubomoran covek nikad nema srece u ljubavi; a najcesce se smatra nesrecnim i kad ima najvise uspeha.
Istina, najobicniji je slucaj da se zena sveti nevernom coveku time sto i sama postane nevernom.
O ljubavi prema zenama, danomice se pise i govori vec vekovima; a medjutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi zivi na svetu.
Ima zena koje nisu nicije, i zena koje su svacije, i najzad ima zena koje su po prirodi samo zene jednog jedinog coveka. Ali ima i zena koje su pre svega majke svoje dece… Pogodite izmedju ovih koja je vasa, a koja vaseg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u izvesnim slucajevima, i svacijom zenom! Utoliko, dakle, strasnije izgleda ljubomora covekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego prijateljicu ili nego majku!

Jovan Ducic