Život je težak.

Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak – kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo – tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Život predstasvlja niz problema. Da li želimo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: „One stvari koje su bolne, poučne su“. Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi oduglovačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otpatimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgradjujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“

Put kojim se redje ide – M.Scot Peck

Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo?

Jos jedna stvar koja je zaboravljena bila je pojavljivanje kita-uljesure nekoliko milja iznad povrsine planete, protivno svakoj verovatnoci.
A posto to nije prirodno staniste za kita, ovo jadno, bezazleno stvorenje imalo je vrlo malo vremena da se nadje u svom kitovskom identitetu pre nego sto je moralo da se suoci s time da vise nikada nece biti kit.
Ovo je potpuni snimak njegovih misli od trenutka kada je njegov zivot poceo, sve do casa kada se zavrsio.
-Ah..! Sta se desava?- pomislio je on.
-Ovaj, izvinite, ko sam ja?
-Hej?
-Zasto sam ovde? Sta je svrha mog zivota?
-Sta sam mislio time Ko sam ja?
-Smiri se, uspostavi kontrolu… Oh! Ovo je zanimljiv osecaj, sta je to? Kao nekakvo… komesanje, nekakav osecaj bockanja u mom… mom… pa, mozda bi bilo najbolje da pocnem da nalazim nazive za stvari ukoliko zelim da makar malo napredujem u onome, sto cu u nedostatku boljeg termina, nazvati svet… Dakle, bockanja u mom stomaku.
-Dobro. Uh, postaje bas jako. A onda, hej, kakav je to zvuk, zvizdanje i fijukanje oko onoga sto cu, evo odmah, da nazovem glava? Mozda bih ga mogao nazvati… vetar! Da li je to dobar naziv? Mozda cu kasnije moci da smislim nesto bolje, kada otkrijem cemu sluzi. Mora da je nesto izuzetno bitno, jer izgleda da ga ovde ima djavolski mnogo. Hej! A sta je ovo? To je… nazovimo ga rep – da, rep! Hej! Pa ja bas dobro vitlam time, zar ne! Hop! Hop! Strasno prija! Ne izgleda narocito korisno, ali verovatno cu kasnije otkriti cemu sluzi. A sada – jesam li do sada izgradio neku koherentnu sliku poretka stvari?
-Nisam.
-Nije vazno, ovo je bas uzbudljivo, otkrivam toliko toga a toliko toga tek treba da dodje, vrti mi se glava od iscekivanja…
-Ili je to zbog vetra?
-Pa sad, stvarno ga ima mnogo, zar ne?
-A onda – auh! Hej! Kakva je to stvar sto mi prilazi brzo? Veoma brzo. Veoma, veoma brzo. Tako je velika, ravna i okrugla, potrebno joj je veliko zvucno ime kao… mlja… emlja… Zemlja! Tako je!
-Pitam se hoce li se poneti prijateljski prema meni?

„Autostoperski vodic kroz galaksiju“ , Daglas Adams

Majka

„Najsladje što ljudske usne izgovaraju je riječ »majka«, a najljepši kliktaj je »Majko!« To je mala i velika riječ u isti mah, bremenita nadom, ljubavlju i osjećajima uopšte, neizmjernom nježnošću i zanosom koje sadrži ljudsko srce. Majka je sve na ovome svijetu: ona je utjeha u tuzi, nada u očaju, izvor snage u slabosti; ona je izvor nježnosti i samilosti, saosjećanja i praštanja. Ko majku izgubi, izgubio je grudi na koje glavu naslanja, ruku koja ga blagosilja, oko koje nad njim bdije.

Sve u prirodi govori o majčinstvu i simbolizuje ga:  Sunce je majka Zemlje koju zadaja toplinom, grli je svjetlošću i uveče je napušta tek kada je uspava pjesmom morskih valova, pjevom ptica i žuborom potoka; Zemlja je majka drveća i cvijeća koje radja i zadaja, a zatim ga od grudi odbija. Drveće i cvijeće postaje brižna majka ukusnim plodovima i živome sjemenju. Majka svemu u Svemiru je Duh Univerzalni i Vječni, prepun Ljepote i Ljubavi.“

Halil Džubran – Slomljena krila