Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Ljudi Vazduha

„Ima ljudi ciji život u mocvari trajanja lici na tragove crvenokožaca kad nece da budu uoceni. Indijanski ratnik se tada vraca, polažuci pete u stope starog traga. Odskace na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primecuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bica Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.“

Borislav Pekic, Novi Jerusalem – Ljudi Vazduha

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

Želim vazduha, slobode, lagodnosti

Leto, ferije, prašina i vrucina, vrucina i prašina. Mucno je ostati u gadu. Svi su se razišli. Ovih dana sam bio poceo da cistim rukopise, koji su se nakupili u Redakciji… No, o rukopisima cu posle, iako i o njima ima šta da se kaže. Želim vazduha, slobode, lagodnosti; no, umesto vazduha i slobode, ideš sam ulicama zasutim peskom i krecom, bez cilja i osecaš se kao da te je neko uvredio – baš tako, takvo neko osecanje, slicno. Poznato je da polovina tuge otpada ako samo pronadješ nekoga ko je za to kriv pred tobom, a još je mucnije ako nikako ne nadješ nikoga…

F. M. Dostojevski, „Dnevnik pisca“, XIII „Slicice“

Džensonova direktiva

…Ima neke ironije, shvatio je Kalif, u cinjenici da samo njegovi protivnici sasvim shvataju genijalnost tog jutarnjeg napada. Na terenu ce ratna magla skriti ono što bi iz daljine bilo ocito: mrežu precizno koordinisanih napada. Kalif je znao da ce kroz dan-dva analiticari iz americkih špijunskih agencija pregledati satelitske snimke na kojima ce mreža aktivnosti biti vidljiva kao na dijagramu u školskom udžbeniku. Kalifova pobeda ce postati legendarna; njegov dug Posredniku – ne na inicijativu samog Posrednika – ostace izmedu njega i Alaha.
Kalifu, koji je posmatrao gardiste postrojene ispred glavne kapije, donesoše dvogled.
Bili su to ljudski ukrasi, niz lutaka od papira. Još jedan pri-mer gluposti elitisticke vlade. Nocno osvetljenje objekta pretvorilo ih je u glinene golubove, sprecavajuci ih istovremeno da vide bilo šta u okolnoj pomrcini.
Pocasna straža je bila sastavljena od elite Are – tipicno, od onih koji imaju rodake na visokim položajima, pravih karijerista sa izvrsnom higijenom i talentom da održavaju savršen izgled svojih uniformi. Krem de la krem brule, pomisli Kalif sa mešavinom ironije i prezira. To su bili glumci, a ne borci. Kroz dvogled se zagleda u sedmoricu ljudi sa puškama o ramenu. Izgledaju upecatljivo i savršeno su beskorisne. Nisu ni glumci. Igracke.
Glavni radio-operater klimnu glavom Kalifu: zapovednik odeljenja je bio na položaju, da bi obezbedio da vojnici iz baraka ne uspeju da se umešaju. Jedan od clanova Kalifove pratnje donese mu pušku: to je bio cisto ceremonijalan cin koji je on smislio, medutim, sama ceremonija bila je proizašla iz moci. Dakle, Kalif ce ispaliti prvi hitac, istom onom puškom koju je jedan veliki borac za nezavisnost koristio pedeset godina ranije da bi ubio holandskog guvernera. Ta puška repetirka, Mauzer M24, bila je precizno upucana. Kada su razmotali svilu u kojoj je stajala, bljesnula je poput Saladinovog maca.
Kalif optickim nišanom nade prvog gardistu i izdahnu nešto vazduha da bi koncanicu smirio na sredini grudi ukrašenih lentama. Povukao je obarac, napeto gledajuci izraze na covekovomlicu – prvo zapanjen, pa bolan i ošamucen. Na gornjem, desnom delu grudi pojavi mu se crveni kružic, kao cvet.
Sada i ostali clanovi Kalifovog odeljenja podoše za njegovim primerom i otvoriše brzu paljbu dobro naciljanim hicima. Poput lutaka sa opuštenim koncima, sedmorica oficira popadaše, isprevrtaše se i ostadoše da leže.
Kalif se, uprkos sopstvenom raspoloženju nasmeja. Te smrti nisu imale dostojanstva; bile su besmislene kao i tiranija kojoj su služile. Ta tiranija ce sada morati da se brani.
Do izlaska sunca svakom zalutalom predstavniku anuranske vlade koji se zatekne u provinciji bice naloženo da pocepa uniformu ili ce ga rastrgnuti besna masa.
Kena više nece pripadati nelegalnoj republici Anuri. Kena ce pripadati njemu.
Pocelo je.
Kalif oseti napad pravednosti i oštar ubod istine proze ga poput svetlosti. Jedini lek za nasilje jeste još više nasilja.
Mnogi ce umreti u toku sledecih nekoliko minuta, to ce biti oni srecniji. Medutim, bila je jedna osoba u Kamenoj palati koja nece biti ubijena – za sada. Bio je to jedan poseban covek, koji je došao na istrvo da bude mirovni posrednik. Bio je mocan covek koga su poštovali milioni ljudi, ali ipak bio je agent neokolonijalizma. Zbog toga ce se prema njemu odnositi sa pažnjom. Taj veliki covek, „mirotvorac“, covek svih naroda, kako su ga zapadni mediji nazivali – nece pasti kao žrtva ratne carke. On nece biti ubijen.
Na njemu ce biti primenjene odgovarajuce finese.
A zatim ce ostati bez glave, kao pravi zlocinac.
Revolucija ce se napiti njegove krvi!…

Robert Ladlam

Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Natanaele, govoricu ti o išcekivanjima.
Gledao sam ravnicu za vreme leta kako išcekuje: išcekuje malo kiše. Prašina puteva beše postala suviše laka i svaki je dašak vetra podizaše. To cak više nije bila cežnja; bila je to strepnja. Zemlja je ispucala od suše kao da se itvarala da bi upila što više vode. Miris cveca u polju postajaše skoro nepodnošljiv. Sve je bilo opijeno Suncem.
Išli smo svako popodne da se odmaramo ispod terase, sklonjeni malo od neobicnog nleska dana. Beše to doba kada je drvece grozdastog cveta, puno cvetnog praha, sa lakocom njihalo svoje grane da bi nadaleko rasprostrlo svoj plodni prah. Nebo se prekrilo olujnim oblacima i sva je priroda cekala. Cas je bio pun neke svecanosti koja pritiskivaše i sve ptice behu ucutale. Sa zemlje se po-diže tako vreo dah da osetismo kako sve malaksava, cvetni prah cetinara vinu se kao zlatan dim sa grane. – Tada pade kiša.
Video sam kako nebo treperi u išcekivanju zore.
Zvezde su bledele jedna po jedna. Polja behu poplavljena rosom, sva milovanja vazduha behu ledena. Izgledalo je još koji trenutak da nejasan život želi da ostane u snu, i moju još uvek zamorenu glavu obuzima-la je obamrlost. Popeh se do ivice šume; sedoh: svaka se životinja vrati svome poslu i svojoj radosti sigurna da ce dan doci i tajna života poce da se širi kroz svaki razrez listova. –
– Tada svanu.
Video sam i druge zore. Video sam išcekivanja noci.
Natanaele, neka svako cekanje u tebi ne bud eželja, vec prosto spremnost na primanje. Ocekuj sve ono što dolazi tebi; želi samo ono što imaš. Neka tvoja želja bude ljubav i neka tvoje posedovanje, bude ljubavno.
Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Andre Gide „Plodovi“

Tlo pod njenim nogama

Gubitak Istoka znaci dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodic istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporiste, izvesnost, znanje o tome sta jeste i sta bi moglo biti, a mozda i sam zivot. Za kojom ste zvezdom posli stigavsi na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nesto drugo. Sta ako je citava prica – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – sta ako je sve trik? Sta ako je sve – dom, bratstvo, citava sarada – samo ogromno, sveopste, vekovno ispiranje mozga? Sta ako pravi zivot zapocinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodicnog doma, presecete konopce, isupstite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrisete, sta god – mozda biste tek tada mogli da zivite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zasto i gde da zivite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas presliava zbog toga sto ste prekrsili pravila, ili zbog toga sto ste bas vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nazalost, ne mogu biti sapsteni, nesto nije dozvoljeno. Mozda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i jos dalje, morate da podnesete samocu i nesnosan strah zbog gubitka sidra, uzas pojedinaca oko koga se obrcu horizonti, poput stranica novcica koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne zelite. Vecina to ne zeli. Svetska perionica mozgova ima prilicno vestu ruku – ne skaci sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preci tu crtu, ne iskusavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne zacikavas, a ti to ipak cinis, stavljas me na probu. Neces dobiti priliku, zaboravio si molitvu, unisten si, svrseno je sa tobom, nisi mi nista, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve sto je trebalo da ti bude vrednije od zivota, i da mu sluzis kao gospodaru, da ga slepo pratis, da mu se klanjas, da ga obozavas i da mu se pokoravas; mrtav si, cujes li me, gotovo je, bedno kopile, a cak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to ucinili. Da ste iskoracili sa kopna ili skocili u kobni vir i da pred sobom vidite carobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blazeno carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udisete – izdisete, bez prestanka, tako da je postala deo vaseg tela. Sladja je od „poseda“ u vasim grudima.

Vina je bila prva koja je to ucinila. Ormus je skocio za njom, a ja sam kao i obicno bio na zacelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zasto smo skocili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne mozete osporiti da smo svi to ucinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispricam nasu pricu.

Salman Rusdi

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica