Ali zbog toga nisam slep.

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“
Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“
Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Osluškivanje srca – Jan-Filip Zendker

Čigra

Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru da se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice – pa tako, na primer, i čigre koja se vrti – dovoljno za sananje opšteg. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomičnim. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato. I on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se čigra zavrti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvorila u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruke taj glupi komad drveta smučilo bi mu se, i dečija vika koju dotad nije čuo i koja mu je sada iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.

Franc Kafka