Velika ideja

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati… Ne!

Dostojevski- Zli dusi

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

Cijenjena prijateljice

Cijenjena prijateljice,

Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem ja. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.

Ljudi su, i ja medju njima, skloni dimu i pepelu. Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja. A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu. To je samoca, gospodarice moja, to je tuga…“

deo pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijad