Svaka knjiga je prizor tisine.

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

Budimo se u tami u potpunom neznanju.

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb „Lastavičin dnevnik“

Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Šta ako u poslednjim danima života shvatim

„Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Šta ako me je nešto cekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Šta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogucih života. I svi ovi drugi životi vas peku kao tek narasli plikovi“

Jelena Lengold – „Baltimor“

Najteze je…

„Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!“

Sarl Bodler, „Fanfarlo“

Mogao sam da mislim na nju

Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabraal bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..

Marsel Prust, “Zatocenica“.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Nikada ne znate ko vas može cuti

„A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vaših reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može cuti. Ili šta, kad smo vec kod toga. Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvucati veoma primamljivo…“

Teri Pracet

Tako obicno biva

Tako obicno biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze nam u casovima kad na njih mislimo i kad ih najviše ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada malo vremena da se digne sa dna, gdje je potisnuta, i pojavi na površini.
I tu je kraj. Nema više niceg. Samo grob medu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snijegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni price ni pricanja. Kao da nema ni svijeta zbog kojeg vrijedi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne koji je umro još prije smrti, onda kada je pomislio da je, da bi mogao biti nesrecni sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvijek prate. Niceg nema. Samo snijeg i prosta cinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

Ivo Andric, Prokleta avlija

Nežnost je postojala

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – U oktobru

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Tvoje mi oci ne daju mira

Tvoje mi oci ne daju mira, kad bi znala koliko cesto mislim na tebe…
Zamišljam nas u sobi sa širokim ležajem, upaljenim svecama i blagim osvetljenjem kako se lagano ljubimo i milujemo. Oboje smo u poluležecem položaju, gotovo goli, ali, ti imas povez preko ociju…
Milujem te i spuštam na krevet. Predivna si dok ležiš sa malo privucenim nogama. Gledam te dok ti se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Gledam te i kao da sam hipnotisan, ne mogu da skrenem pogled sa tvog tela… Ne znam šta me više uzbuduje…
Okrecem te kao lomljivu figurinu i sad ležiš na ledima, zabacujuci glavu ka desnom ramenu… Ne vidiš me ali me osecaš. Znam da osluškuješ moje ubrzano disanje koje ti otkriva na koji nacin reagujem na tvoje telo… Ovaj trenutak zamišljam od prvog dana kad smo uspostvili kontakt i kad sam video tvoje prelepe usne i oci.
Lagano te milujem, prsti mi klize po tvomm vratu sklanjajuci ti kosu. Osecaš moje nokte kako ti lagano klize niz kicmu i znaš da ostavljaju crvene tragove koji nestaju gotovo u trenutku. Milujem te …..
Kao da imamo sve vreme ovoga sveta…

Ben Ilije