Bliskost otupljuje čuđenje

Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.

Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli…

Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.

Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa…

Oldos Haksli – Zajedljivi Pilat

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Ukoliko covek odmice u zivotu…

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

Besana noc

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

Besana noc.

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

Nas dve smo bile divni saputnici

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.

Murakami

U tome nema nimalo slabosti

Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o uzitku ili moci – ne , u tome nema nimalo slabosti.

O. Vajld

Vi ste zivot, oblik koji poseduje moc da stvara

Po sopstvenom izboru sada zivite u svetu koji ste stvorili. Ono sto nosite u svom srcu bice istinito, a postacete ono cemu se najvise divite!
Ne plasite se, nemojte da vas obeshrabri prikaza koja predstavlja mrak, maska koja predstavlja zlo, prazni plast koji predstavlja smrt, jer vi ste ih izabrali za svoje izazove. To su stene na kojima ste izabrali da brusite ostar vrh svog duha. Znajte da vas uvek okruzuje stvarnost ljubavi i da svakog trenutka imate moc da menjate svoj svet uz pomoc onoga sto ste naucili.
Vi ste zivot, oblik koji poseduje moc da stvara. Ne mozete umreti od maca ili godina kao sto ne mozete umreti na vratima kroz koja prolazite iz jedne sobe u drugu. Svaka soba vam daje svoju rec da je izgovorite, svaki prolaz svoju pesmu da je otpevate.

Richard Bach – Jedno

Pet litara krvi

Čini se kao da krvari oljušten krompir, a ne moj posečeni prst. Da je posekotina na bilo kom drugom delu mog tela, već bi se našla ispod česme ili bih, je oprao sapunom, ali ovako, nastavljam uporno da je sisam. Krv je topla, toplija od pljuvačke. Takav osećaj imam na jeziku od njenih 37 stepeni Celzijusa.
Uvek postoji trenutak zapravo, i manje od trenutka; taman toliko koliko je potrebno da se probude instinkti, dok mi se ruka podiže ka usnama kada pomišljam da će krv imati lep ukus (a istovremeno mi kroz glavu prolazi pomisao kako nikada tako nešto ne očekujem od drugih telesnih tečnosti): da će biti sočna kao kuvana cvekla ili slatka kao kajsija. Opet nisam u pravu.
U redu, zaista nema lep ukus, ali ni loš. Da ima loš ukus, sva živa stvorenja bi se gadila da ližu sopstvene rane. Ukus krvi nije lošiji od ukusa znoja, ali se njome ne možete naslađivati. Neki ljudi, tvrde da ima pomalo ukus metala; ova analogija nije bezrazložna, jer je krv bogata gvožđem. Ona sadrži dve trećine ukupnih zaliha gvožđa u organizmu. Drugi su određeniji, pa govore da ima ukus kao pregršt sitnog novca (a da li su ikada zagrizli pregršt sitnog novca?), stavljajući do znanja da je krv, takođe i valuta; ovo je svakako tačno, pošto se jedinica donatorske krvi (500 ml) iz krvnih rezervi Zavoda za transfuziju krvi, po proceni FOA2, vrednuje vise od stotinu dolara. Pa ipak su obe analogije neprecizne, pošto se ukus penija razlikuje od ukusa novčića od 25 centi, zar nije tako? Baš kao što se oseća razlika u ukusu između aluminijumske konzerve piva i srebrne kašičice, kada se prinesu usnama.

Prisećam se svoje školske drugarice Melani, sada majke troje dece, koja je dvadeset godina radila kao tehničar na hirurškom odeljenju u bolnici, gde je, na sopstveno iskreno žaljenje, stekla prefinjen njuh za krv. Po njenim rečima, svačija krv drugačije miriše, baš kao što svačije telo ima poseban miris. Nečija krv ima gadan i opor miris, dok je nečija mirisna skoro kao voće. Nju krv podseća na proključali paprikaš; na mešavinu crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i krvnih pločica, koje zajedno plutaju u plazmi, vodnjikavoj sredini koja unosi hranljive materije u stotine milijardi ćelija u organizmu i iznosi otpadne materije iz njih. Ovaj osnovni recept se često začinjava lekovima, alkoholom, nikotinom i drugim sastojcima. Melani veruje da svačija krv predstavlja lični mirisni otisak, što me navodi na zaključak da bi se svačiji uzorak razlikovao i po ukusu…

Bil Hejz

Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme

RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u „sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani“. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i – doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju… Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati…

STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše – nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu „Crveno i crno“, na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: „Džordž je ovde. Užina.“ Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, jer se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: „Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta.“ Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća… Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame… Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!

„Radovan III“, Dušan Kovačević

Pala noc, a nisam se zaljubio?

Svilena buba melanholije predugo se caurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad ce neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga….
Zaljubicu se, odlucih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih cekao samo na proleca?
Na ulici je Jedan Tipicni Septembarski Cetvrtak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujuci da nije raspoložen za suradnju, ali riješio sam da izvucem maksimum iz tog namrštenka…
Da, zaljubicu se, i to odmah, još prije podne, pa sam citav dan miran? Kao klinac sam time lijepio napuklo srce i dobro je držalo….
Eto… Pala noc, a nisam se zaljubio?
Obicno se te stvari porede sa hemijom, ali ovog puta se radilo o cistoj fizici, za promenu? Da bi se nešto moglo napuniti, prethodno se, naime, mora i isprazniti, u tome je sva nauka…
Dovraga, sve sam nejasniji?
Da bih se mogao zaljubiti, dakle, prethodno se moram odljubiti (u onoj brzini sam to sasvim smetnuo s uma?), ali sad je gotovo, pala karta, povratka više nema…

Djordje Balaševic

Jedanaest minuta

Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta.
I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi

Paulo Coelho