Ako me ona ljubi…

Ako me ona ljubi, u sta verujem i sto znam,zasto se ne odluci, zasto se ne odvazi da pobegne
i da se baci u moj zagrljaj? Ona bi to trebala uciniti, pomisljam katkad, ona bi to mogla uciniti.
Kad se nesto pokrene u predvorju, gledam prema vratima. Neka udje. Mislim i nadam se. Ah, pa kad su moguce stvari nemoguce pomisljam u sebi, mora da su i nemoguce moguce. Neka nocu kad se probudim, kad svetiljka baca nesigurno svetlo kroz spavaonicu, neka tada njezin lik, njen duh, tek jedna slutnja o njoj, probledi, priblizi se, obujmi me, samo za trenutak, da mi to bude neko jamstvo, da misli na mene, da je moja. Preostaje mi jos jedna jedina radost. Dok sam bio u njenoj blizini, nisam nikad sanjao o njoj; a sada, udaljeni jedno od drugog, mi smo u snu zajedno i zacudo, tek sada otkad sam ovde u susedstvu upoznao druge ljubazne ljude, javlja mi se u snu njezina slika, kao da mi zeli reci: „Gledaj samo,i tamo i amo. Neces naci nista lepse i milije od mene.“
I tako se njezina slika mesa u svaki od mojih snova.. no ubrzo se menja njena slika, to je neka druga.
No, ja sam ipak izmucen, nezadovoljan i rastrojen.

Gete ~ „Srodne duse“

Smrt. To je, kao, neki bonus?!

Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I što dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!

Uvjeren sam da je životni ciklus okrenut naopacke. Smrt bi trebala biti na pocetku. Potom slijedi život u starackom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.

Onda pocneš raditi tako što prikupiš mirovinu i vec prvidan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš cetrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda slijedi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dijete, pa beba, vracaš se unutra i devet mjeseci lebdiš dok te grije najluksuznije centralno grijanje, kupka, a hrana stiže kroz cjevcicu. I kraj docekaš jednim fantasticnim orgazmom!!! Amen.

George Costanza

Božanska glad

Ujutro je donio topli crni kruh posut zrncima maka iz obližnje ruske pekare, mladi sir, paštetu, maslac, kriške lubenice, sladoled. Bacili smo se pohlepno na hranu, a zatim se glad za hranom pomiješala s gladu jednog za drugim. On me hranio komadicima kruha namazanog paštetom i maslacem. Oblizivala sam njegove prste umocene u paštetu i uzimala mrvice sira s dlana. Kad bih pojela hranu nastavljala bih se hraniti njegovim prstima i dlanovima, ne praveci razliku. Tog casa razlika je bila samo u obliku. On je razmazao sok od lubenice po mojim grudima, ramenima, rukama… Ja sam rastopila grudicu maslaca izmedu dlanova i namazala njegove glatke, dugacke mišice na nogama, a zatim sam ga grizla cvrstim ugrizima koji su ga uzbudivali. Osjecala sam kako se njegovo tijelo ne odupire. prepuštao se mojim ugrizima kao da mu je nemoguce oduprijeti se tolikoj gladi. U jednom casu zamislila sam da je to komad pecenja i zagrizla. Ugrizla sam ga za rame, kapi krvi izbile su na površinu kože. Njegova krv bila je svjetloružicasta, gotovo prozirna. Pustila sam da mu polako oboji citavu ruku, a zatim sam oblizala ranu, poput psa. On mi je žlicicom davao sladoled, a zatim jezikom uzimao sladoled iz mojih usta. Sada znam da sam vec u tom prvom zajednickom obroku trebala prepoznati istinsku želju da jedno drugo nahranimo sobom i postanemo jedno. Hrana je bila dio naše intime, našeg zajedništva, važna kao i sam dodir.
….
Dok smo se zajedno tuširali, prvi put vidjela sam jasno njegovo tijelo, svaku žilu ispod kože, svaki mišic, modrice, ugriz, oblik ramena i trbuha – sve ono što je vec bilo pohranjeno u mojim dlanovima, u koži, u jeziku. Ništa ne znam o tebi, rekla sam, iako sam znala da su moje rijeci bile besmislene. Moje pravo nad njim bilo je vec uspostavljeno, pravo jace od onoga šro bi mi ga mogao dati uvidom u prošlost.
Tog jutra pod tušem znala sam da sve što ce se dogoditi medu nama mora biti zauvijek.

S. Drakulic