Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Najteze je…

„Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!“

Sarl Bodler, „Fanfarlo“

Iskustvo nas uverava

Iskustvo nas uverava da nijedan odnos, nijedno prijateljstvo, nijedno osecanje ne moze opstati ako u njega unesemo krv nase krvi, ljubav, zajednistvo, zrtve i borbu. Svako zna i iskusio je kako je lako zaljubiti se i kako je tesko lepo i iskreno voleti. Ljubav je kao i sve prave vrednosti, ne moze da se kupi. Kroz vase vene moze da prostruji zadovoljstvo ali ne i ljubav.
Trazio sam u svom secanju lica svih onih zena pred kojima sam klecio kao mlad – spreman da im poklonim ono sto mi je bilo najdraze i najdragocenije, samo da se priblizim sredistu zivota i pronadjem odgovore na tajanstveno pitanje koje sam nosio duboko u sebi. Ali sta biva s tim zenama,s tim devojkama zbog kojih smo nekada prolazili kroz lavirint zelja i koje su nam poklonile zoru ljubavi? Sta osecaju kad ih napustimo? Mi muskarci radimo hiljadu stvari, kreiramo, istrazujemo i zaradjujemo – ali sta imaju one, zene, koje zive samo od ljubavi i koje se mogu nadati samo ljubavi?
Uostalom, nista nije uzaludnije od razmisljanja o onom ko se voli.

Hermann Hesse – Srecan je ko ume da voli

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

Ciji sam ja komadic?

Samotni komadic, bez ikog svog tavorio je tako u nadi,da ce naici neko i povesti ga nekud bilo kud.

Neki su bili po pravoj mjeri ali se nazalost nisu mogli kotrljati.
Drugi su se opet mogli kotrljati – ali nisu bili po pravoj mjeri.
Neki opet pojma nisu imali sta znaci biti po pravoj mjeri.
A bilo je i takvih koji ni o cemu nisu imali pojma.
Jedan je, tako bio odvec tanan, skoro vazdusast

Pop!

Jedan je opet stavio komadic na postolje
A onda ga tu i ostavio.
Nekima je manjkalo prilicno komadica
A neki su ih ,opet, imalicak i previse.
Samotni komadic u meduvremenu bese nacio da se skriva od onih znatizeljnih.
Stalno su sve novi pridolazili.
Neki su zagledali komadic iz neugodno velike blizine.
Drugi opet nisu prestajali da se kotrljaju ni ne obaziruci se na komadic.
I stoga komadic pokusa da sebe ucini privlacnim,ali bez ikakvoh uspjeha.
Komadic cak bese postavio, svjetlecu reklamu, ali to je jos samo vise plasilo one sramezljive.
I napokon stize jedan koji kao da bese stvoren da se komadic uklopi u njega
A onda iznenada ko zna zbog cega, komadic poce da se razrasta, sve vise i vise.
Nisam znao da ces poceti da rastes?
Ni ja to nisam znao, odgovori komadic
Ja znas, stalno trazim komadic koji mi nedostaje ali ne i takav koji ce da raste.
Oh?!

I napokon jednog dana, naide neko ko je izgledao posve razlicito.
Zelis li nesto od mene? upita komadic
Ne, nista
Dali mozda nesto od mene ocekujes?
Ne,nista
A ko si ti? Upita komadic
Ja sam veliko O, odgovori veliko O

Mislim da si ti onaj koga sam ocekivao-primjeti komadic
I mozda sam bas ja, komadic koji ti nedostaje
Ali meni ne manjka nijedan komadic – odvrati veliko O
Na meni naprosto nema mjesta za tebe.
Bas steta, priznade komadic, ponadao sam se da cu se mozda kotrljati s tobom.
Sa mnom se ne mozes kotrljati, blago primjeti veliko O ali mozda to mozes sam ciniti
Sa od sebe da se kotrljam, ali kako bi jedan samotan komadic mogao da se sam od sebe-kotrlja?
A jesi li ikad pokusao, upita veliko O
Imam ostre ivice, objasni komadic, nisam oblikovan da bi se kotrljao
Ivice se izlizu, a i oblici se mjenjaju.Pa kako god bilo moram se oprostiti s tobom.
Mozda ce mo se ponovo sresti, i veliko O otkotrlja se dalje.

I tako se komadic ponovo nade sam samcijat dugo vremena tako je proteklo i komadic je samo sjedio
A onda…
Polagano
Komadic se stade podizati na jedan svoj rub
I prevrnu se
Pa se ponovo podize… naokrenu… i ponovo pade
I tako
Lagano
Dizuci se i padajuci
Stade se kretati naprijed.
Ubrzo se od premetanja komadicu ivice pocese zaravnjavati
Drz se…
Nakreni
Padni…
Drz se – nakreni – padni
Drz se – nakreni – padni…
I postepeno komadic se poce preoblikovati
I napokon, umjesto da se pretura, komadic se stade odbijati
I umjesto da se odbija komadic stade poskakivati
Komadic poce da se kotrlja.
Nije ba znao nas komadic kuda se to kotrlja
Ali za to nije ni mario.
Jedino je bilo vazno kotrlja se!

Ciji sam ja komadic? – Shel Silverstein

Savrsena ljubav iskljucuje strah.

„Savrsena ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinite srecnim; moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija vase drustvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uzivam u vasem drustvu na temelju nevezanosti – ne uzivam ja u vama, to je nesto vece i od vas i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vasem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.“

Antoni de Melo

Dobar covek ce te ubiti bez reci.

Ako vec moras da gledas vrh strele sa pogresne strane, i ako u potpunosti zavisis od coveka koji drzi luk, moli se da je taj covek zao. Jer zlo trazi moc, moc nad ljudima, i on ce zeleti da vidi da se plasis. Zelece da ti znas da ces umreti. Likovace.
Gledace te kako se slamas. Odlagace trenutak smrti kao sto neko odlaze paljenje dobre cigare.
I zato se iz petnih zila nadaj da je taj covek zao. Dobar covek ce te ubiti bez reci.“ –

T. Pracet

Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami….

Haruki Murakami