I plese, i smeje se…

I plese, i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh. I opet… I opet ti. Ali, nije trebalo vise da se vidimo… Osecam sav svoj bol. Ono sto ne znam, ono sto nisam doziveo, ono sto mi vec nedostaje. Zauvek. Ama, koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi? … Kako si u pravu. Kako je istina. Sta ima veze. Ionako mi to nece reci, nazalost. I tako cutim. I gledam je. Ali, ne nalazim. Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine. Jedan zivot. Te noci na divanu. Daleko. A ne uspevam da pronadjem razlog. Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda. Napolju, na balkonu, puseci cigaretu. Sledeci pogledom taj dim prema nebu, gore, jos vise, iza svega… Tamo, bas gde smo bili mi… Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru, izgubljen u ovom plavom nebu, nosen rekama alkohola, nosen nadom da cu je ponovo sresti. Gore – dole, bez zaustavljanja. Duz Hidre, Perseja, Andromede… dole do Kaiopeje. Prva zvezda zdesna i onda pravo, sve do jutra. I jos preko toga. I svaku sam pitao:
„Jeste li je videle?… Molim vas… Izgubio sam svoju zvezdu. Moje ostrvo kojeg vise nema. Gde li je sada? Sta li radi? S kim?“
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda. Dosadni zvuk mojih presusenih suza. A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru. Dajte mi jedno zasto, jednostavno zasto, bilo kakvo zasto. Kakva budala. Zna se.
Kad se zavrsi ljubav, moze se sve naci, samo nema tog zasto.

Federiko Moca

Možda ćeš nekad zaista pomisliti

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.
Slavisa Pavlovic