Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca

„Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan,“ zakljuci ona. „Uvijek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij, i ja još ne razumijem što se dogodilo toga popodneva. Ono što znam jest da me je taj susret ucinio samopouzdanijom, uvjerio me da još uvijek mogu voljeti i biti voljena i naucio me nešto što nikada necu zaboraviti: kada u životu pronadeš nešto bitno, to ne znaci da se trebaš odreci svega ostalog. Ja ga se ponekad sjetim. Voljela bih znati gdje je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada nece vratiti i samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoljeti- jer ga nikada necu moci izgubiti; on mi se posve predao toga popodneva.“

Paulo Coelho, „Brida“

Kad sam se zaljubio

„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

Janet Vinterson – „Strast“

Ne nadaj se da ceš se izvuci.

„Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ceš se izvuci. Sve si ucinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoceš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tudinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je covek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ceš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, ociju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i rece:
-Imaš ljubavnika!“

Anatol Frans, Crveni krin

Ona ne zna za ljubav

“Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav,to je bar jasno.Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao,ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice. Jadni ste vi,jadni! Edicka je u raspadanju ipak bio srecan, jer u njemu bolesnom postoji LJubav, pozavidite mu gospodo!” Edicka – Jeleni!“

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Put: traka zemlje po kojoj se hoda peshke

Put: traka zemlje po kojoj se hoda peshke.. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato shto se po njoj vozi autom, nego i time shto je tek crta koja spaja jednu tachku s’ drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tachke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednichko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nishta do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego shto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusha: chovek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vishe kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tachke do tachke, od china kapetana do china generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati shto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlichita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugachkom linijom s’ drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- „Zaustavi se“..

Kundera Milan

U onom delu gde se bokovi šire

U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona ploca, od drveta prevucenog šperplocom, takode je vec pocela da se ljušti, narocito po ivicama. Prvo se potprišti, od promena temperature i od vlage, zatim pocinje da se bora i da se cepa kao bolesni nokti. Jedan mali amblem od mesinga, eliptican kao medaljon, i isto tako žut i sjajan, spojen je uz vitki vrat mašine sa dva zupcasta šrafa. Na njemu se nalazi onaj isti kalem-pauk, samo sad mnogo jasniji, zbog smanjenih dimenzija. Naokolo, kao na metalnom novcu, utisnuto je u bareljefu The Singer Mangf. CO – TM. Kada sam okretao pedalu, mašina je brujala kao lira. Jednom sam slomio iglu, pa je moja majka skinula kaiš-prenosnik. No sad svejedno. Po povratku kuci, pogled mi je, pre nego što zaspim, padao na tu mašinu, i valjda zbog dugog putovanja vozom, i zbog svih zvucnih utisaka koji su ostali u mom sluhu, cinilo mi se da ona radi. Cuo sam kako zvrje tockovi i kako klize osovine, meko.

Danilo Kis

Nikada ne znate ko vas može cuti

„A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vaših reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može cuti. Ili šta, kad smo vec kod toga. Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvucati veoma primamljivo…“

Teri Pracet

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve putove moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš

Veronica A.Schoffst

Ciji sam ja komadic?

Samotni komadic, bez ikog svog tavorio je tako u nadi,da ce naici neko i povesti ga nekud bilo kud.

Neki su bili po pravoj mjeri ali se nazalost nisu mogli kotrljati.
Drugi su se opet mogli kotrljati – ali nisu bili po pravoj mjeri.
Neki opet pojma nisu imali sta znaci biti po pravoj mjeri.
A bilo je i takvih koji ni o cemu nisu imali pojma.
Jedan je, tako bio odvec tanan, skoro vazdusast

Pop!

Jedan je opet stavio komadic na postolje
A onda ga tu i ostavio.
Nekima je manjkalo prilicno komadica
A neki su ih ,opet, imalicak i previse.
Samotni komadic u meduvremenu bese nacio da se skriva od onih znatizeljnih.
Stalno su sve novi pridolazili.
Neki su zagledali komadic iz neugodno velike blizine.
Drugi opet nisu prestajali da se kotrljaju ni ne obaziruci se na komadic.
I stoga komadic pokusa da sebe ucini privlacnim,ali bez ikakvoh uspjeha.
Komadic cak bese postavio, svjetlecu reklamu, ali to je jos samo vise plasilo one sramezljive.
I napokon stize jedan koji kao da bese stvoren da se komadic uklopi u njega
A onda iznenada ko zna zbog cega, komadic poce da se razrasta, sve vise i vise.
Nisam znao da ces poceti da rastes?
Ni ja to nisam znao, odgovori komadic
Ja znas, stalno trazim komadic koji mi nedostaje ali ne i takav koji ce da raste.
Oh?!

I napokon jednog dana, naide neko ko je izgledao posve razlicito.
Zelis li nesto od mene? upita komadic
Ne, nista
Dali mozda nesto od mene ocekujes?
Ne,nista
A ko si ti? Upita komadic
Ja sam veliko O, odgovori veliko O

Mislim da si ti onaj koga sam ocekivao-primjeti komadic
I mozda sam bas ja, komadic koji ti nedostaje
Ali meni ne manjka nijedan komadic – odvrati veliko O
Na meni naprosto nema mjesta za tebe.
Bas steta, priznade komadic, ponadao sam se da cu se mozda kotrljati s tobom.
Sa mnom se ne mozes kotrljati, blago primjeti veliko O ali mozda to mozes sam ciniti
Sa od sebe da se kotrljam, ali kako bi jedan samotan komadic mogao da se sam od sebe-kotrlja?
A jesi li ikad pokusao, upita veliko O
Imam ostre ivice, objasni komadic, nisam oblikovan da bi se kotrljao
Ivice se izlizu, a i oblici se mjenjaju.Pa kako god bilo moram se oprostiti s tobom.
Mozda ce mo se ponovo sresti, i veliko O otkotrlja se dalje.

I tako se komadic ponovo nade sam samcijat dugo vremena tako je proteklo i komadic je samo sjedio
A onda…
Polagano
Komadic se stade podizati na jedan svoj rub
I prevrnu se
Pa se ponovo podize… naokrenu… i ponovo pade
I tako
Lagano
Dizuci se i padajuci
Stade se kretati naprijed.
Ubrzo se od premetanja komadicu ivice pocese zaravnjavati
Drz se…
Nakreni
Padni…
Drz se – nakreni – padni
Drz se – nakreni – padni…
I postepeno komadic se poce preoblikovati
I napokon, umjesto da se pretura, komadic se stade odbijati
I umjesto da se odbija komadic stade poskakivati
Komadic poce da se kotrlja.
Nije ba znao nas komadic kuda se to kotrlja
Ali za to nije ni mario.
Jedino je bilo vazno kotrlja se!

Ciji sam ja komadic? – Shel Silverstein

Nisu birali.

Nisu birali. S njihove tacke birati je bilo ne samo besmisleno,vec i sramno.
Nije bilo vazno ni ko je,ni kakva je devojka koja ce se pretvoriti u recku.“Svaka je dobra da se skine mrak s ociju“, govorili su. Ismevali su ljubav. Radili su pod devizom:“Rupa je rupa“! To je bila vulgarnija varijanta klasicne devize:“Sve su one iste“. Kad bi bili vidjeni sa nekim cudovistem u suknji, na podsmeh zlobnih i neuspesnih posmatraca,odgovarali bi samouvereno:“Ko ne moze ruznu-nece ni lepu!“ To su potkrepljivali konacnim argumentom:“Tuco -ne tuco,njemu vreme prolazi“. Svaki istaknuti reckas imao je svoju stalnu publiku. Nju je cinila zavidljiva,ali privrzena grupica mladica koji jos uvek nisu doziveli seksualni odnos s devojkom. Njihov problem se sastojao u tome sto je zjapila provalija izmedju njhove spremnosti da za ostvarenje svoje opsesije ucine sve i njihove vise puta dokazane nesposobnosti da ucine bilo sta od onoga sto bi zaista doprinelo ostvarenju toga cilja. Njihov strah od zenskog bio je isto toliko veliki kao i potreba za zenskim.

Milan Rankovic – „Voce tela“