Osmeh, to je zora i svitanje tela…

Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene.

Jovan Ducic