Svet bez mene.

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.

Carls Bukovski

Probudio sam se

Probudio sam se, dakle sam na svetu sa onim glupim osecajem da sam prespavao evakuaciju planete… Proteglio sam se, oprezno, prozivajuci redovne jutarnje bolove…
Leva „ahilova“? Desni meniskus? Prepone? Lumbago? Peti prsljen? U redu je. Svi smo tu.

Seo sam na ivicu kauca, lagano spustio lice u sake, bezuspesno, pokusavajuci da zamislim da te sake pripadaju Njoj…
Ok, priznajem..
Ova masina mozda i ne vuce vise kao nekad? Kontakti su olabavili, kompresija,neki mali neprakticni sentimenti zaribali su jednom za svagda.. Ali …
To je jos uvek kao novo..
Tako neukroceno..
Nerazumno..
Tako pobedonosno sasavo..
O, da..
Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna nacinom na koji mi nedostaje ..
To je jos uvek onaj nemirni srndac.
Divalj i mladjan..
I lud kao noc ..

„Jedan od onih zivota“ ~ Balasevic

Iskustvo nam savetuje

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!“

Matija Bećković, „O medjuvremenu“

Zašto ne stisneš zube i budeš muško?

– „Zašto ne stisneš zube i budeš muško?“ rekao je. „To bi obradovalo tvog oca gore…“
– „Gde gore?“ rekao sam.
– „Na onom svetu.“
To sam čekao.
„Nema onog sveta“, rekao sam. „Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum.“
– „Ti si lud“, rekao je. „Ti si manijak.“
– „Ti mene ne razumeš“, nasmejao sam se. „Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje – ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.“

Džon Fante „Put za Los Andjeles“, by odlomci.blogspot.com

Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi

„Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.“

Jovan Dučić, „Blago Cara Radovana“