Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat

„Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas žudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kažu ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo.“

Janet Vinterson, „Strast“

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Postoji jedna rec

Postoji jedna rec u koju staje pola veka našeg života. To je rec – najmanji zajednicki sadržatelj. Rec fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema. Ta cetiri slova sadrže citavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, vec pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta cetiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja – ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se ruši citav svet…
A nama, ništa! Oguglali smo na rec nema.
„Kada cete dobiti pare?“
„Ne dosadujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak…“
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa cudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

Momo Kapor

Sta ce da bude od nas?

– Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo, do samo ocajanje, smrt, strah i splet najbesmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi cutke u neznanju, glupo, poslušno, nedužno, ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali rafinovanije i dugotrjanije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u celom svetu, cela moja generacija to preživljava. Sta ce da rade naši ocevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože racun…? Sta ocekuju od nas kada dodje vreme u kom nece biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje – to je bio naš prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ogranicava se na smrt. Sta ima posle toga još da se desi? Sta ce da bude od nas?

Erih Marija Remark

Nije svet tek posuda po tvojoj meri.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Osecao se vrlo nesrecan

Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruža mu je pricala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on… strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre…
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne cini me baš velikim princom…« I on leže na travu i gorko zaplaka.

Mali Princ

Ukoliko covek odmice u zivotu…

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

Jos sam jednom…

Jos sam jednom svom svojom snagom kriknuo van u svet. Onda su mi zarili zapusac u usta, okovali ruke i noge i stavili povez preko ociju. Cesce su me valjali amo-tamo, uspravljali i opet polegali, i to takodje cesto; na mahove su me trzajuci povlacili za noge, da bih se propeo od boli, pustali bi me trenutak mirno lezati, ali onda bi mi zadali duboke ubode necim vrlo siljatim, sad tu, sad tamo, posve neocekivano, prema nekom svom hiru.

Kafka, Dnevnik

Vraticu se sa udovima od železa

Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spašen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san … Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik – i sebe, samo sebe!

J.N.Arthur Rimbaud

Vreme nije samo reka

„Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leda, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili.“

Kristijan Grendal