Kako je tuzno, cini mi se…

Kako je tuzno, cini mi se, sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu. U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise, moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti. S druge strane, kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: „Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu“ – da li bi umeo njima vise da se raduje, ili bi, time, postao nesrecniji, pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti, usput shvatajuci da se boljem od toga vise ne moze nadati?
Valjda je Bogom dato neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za nadu. Ma kako ona nerealna bila.

Zarko Lausevic

Šta je život?

Šta je život? Niko to nije znao. On je sebe bio svestan, nesumnjivo, čim je postao život, ali sam nije znao šta je. Svest kao senzibilnost budila se, nesumnjivo, do izvesnog stepena već u najnižim, najprimitivnijim oblicima života, prvu pojavu svesnih zbivanja nemoguće je vezati za bilo kakvu tačku njegove opšte ili individualne istorije, samu svest usloviti, recimo, postojanjem nervnog sistema. Najniži životinjski oblici nemaju nervni sistem, da i ne govorimo o velikom mozgu, pa ipak se niko ne usuđuje da im odrekne sposobnost da osećaju nadražaj. Sem toga život se može opiti, baš sam život, ne samo naročiti organi osetljivosti koje je izgradio, ne samo živci. Privremeno se može ukloniti nadražljivost svake žive materije, kako u biljnom tako i u životinjskom svetu, pomoću hloroforma, hloralnog hidrata ili morfijuma mogu se narkotizirati jaja i semeglavci. Prema tome, svest o sebi je prosto funkcija organske materije podešene da živi, i na višem stupnju ta funkcija se obrće protiv samog njenog nosioca, postaje težnja da se dokuči i razjasni taj fenomen – težnja života da sazna sebe, puna nade i bez ikakve nade, rivenje prirode u samu sebe, u krajnjoj liniji uzaludna težnja, pošto se priroda ne može sadržati u saznanju, pošto život, na kraju krajeva, ne može da prisluškuje samog sebe.
Šta je život? Niko to nije znao. Nikome nije poznat onaj prirodni trenutak u kome nastaje i kad se užiže. Počevši od trenutka ništa u oblasti života nije neposredno, bez uzroka, ili sa nedovoljno uzroka, ali sam život izgleda neposredan, bez uzroka.“

Man – Čarobni Breg

Nije tada ni bio svestan

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Znas u cemu gresimo?

Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot.

Gresiti je prirodno, ali otici i ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba.

Idi kuda te srce vodi – Suzana Tamaro

Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Ljubav je cin vere

Treba shvatiti da nas svako gubljenje vere cini slabijim i da povecana slabost vodi do novog gubitka vere, i tako dalje u zacaranom krugu. Zatim, covek treba da spozna i to da se, iako u svesti nosi strah da nece biti voljen, stvarni, mada obicno nesvestan strah, je strah od toga da sami volimo. Voleti znaci obavezati se bez garancije, potpuno se prepustiti nadi da ce naša ljubav proizvesti ljubav voljene osobe. Ljubav je cin vere i ko god ima slabu veru, slaba mu je i ljubav.

Erich Fromm – Umece ljubavi

Ulica Filipa Visnjica

Ali, dani su prolazili i Vuk nije pitao. S vremena na vreme ucinilo bi mu se da slepi pevac zeli nesto da mu kaze i da, mozda, ocekuje da ga on, Vuk, nesto pita. Nije znao o cemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.
Tako se dogodilo da je Visnjic, sto je duze pevao Vuku, bivao sve dalji od njega. Ipak je cekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Sisatovcu Vuk je zatrazio da cuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz „Bune“. Visnjic je zapevao, jutro se proziralo od prolecnih svetlosti, Vuk je proveravao rec po rec: znao je da je dobio cudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara. Visnjic, koji je obicno pevao spustenih kapaka, sa mrenom odsutnosti na licu, sad je, sav prisutan, gledao u Vuka spaljenim zenicama. Gledao ga je u dubinu i istezao, jednolicno, svoje stihove o nebeskom znamenju i prepadnutim dahijama. Najezen, Vuk je shvatio da ga guslar vidi i zove. U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve zavrsavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dodje, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica. Taj covek pred njim nije video nista i, verovatno, ni znao nista. Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteci grm, nesvestan svoga plama.

Svetlana Velmar – Jankovic

Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obicna zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski covek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama rede nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad cuješ tu rec (to sam video one noci na stanici), kao što se svaki od vas opire da to cuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uociti, utvrditi, analizirati. I nesreca je u tome što to niko nece i ne ume da ucini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski covek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to ucini. Pa ipak, cinjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo vecim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po cudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako cudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene cvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osecanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, citavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i cekaju svoj cas. Izmedu vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedu vaših visokih planina i hiljadu puta vecih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one pocivaju. I tako, vi ste osudeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osecajnosti. Možda je vaša najveša nesreca baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odreduje karakter i pravac našem nacinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski covek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju cesto mržnjom. Kod vas asketi ne izvlace ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilacka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugacije veruju i drugo vole. i, na žalost, cesto se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mracnih lica može covek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlace i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju cini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetnickoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlacenog zajedno sa mrskim tlaciteljem. Vi ste, u vecini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, cesto sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-cetiri razna nacina koji se medu sobom iskljucuju, smrtno mrze i cesto sudaraju. “

Andric – Pismo iz 1920.

Nisam mogao…

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster “Meseceva palata”

I ja sam zedan…

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on…
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi…
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja…
„Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca…“
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan… hajde da potrazimo neki bunar…
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce…
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah… Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi…
Odgovorih „naravno“ i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on…
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini…
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar…
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu…
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo…
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: „Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava…“ I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti…
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.

Antoine de Saint-Exupéry