Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo, da objasnim nesto neobjasnjivo, da ispricam nesto sto nosim u kostima i sto se u tim kostima moze doziveti. Mozda to u biti i nije nista drugo doli onaj strah o kojem je vec cesto bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najveceg i od onog najmanjeg, strah, grcevit strah od izricanja jedne reci. Uostalom, mozda taj strah i nije samo strah nego i ceznja za necim sto je vise od svega onoga sto uliva strah?

Franz Kafka

Ricarde, moj dragoceni prijatelju

Ricarde, moj dragoceni prijatelju, ovo ti kazem blago, cak nezno s ljubavlju. Ti blagi tonovi ne prikrivaju bes, oni su stvarni. Nema optuzbi, okrivljivanja ili gresaka. Jednostavno pokusavam da razumem i ublazim bol. Isticem ono sto sam primorana da prihvatim: da ti i ja necemo nikada doziveti razvoj , a jos manje velicanstvenu vezu izraslu do punog procvata. 

Osecala sam da ako je ista u mom zivotu zasluzivalo napustanje svih prethodno ustanovljenih sablona , i prevazilazenja svih poznatih granica , onda je to bila ova veza. Pretpostavljam da bi trebalo da se osecam ponizeno zbog svega sto sam uradila da bi ona uspela . Umesto toga, ja sam ponosna na sebe i drago mi je sto sam preponala retku i lepu priliku koju smo imali, i da sam joj pruzila sve sto sam mogla u najcistijem i najuzvisenijem smislu da bih je ocuvala . Sada me to tesi . U ovom za mene veoma bolnom trenutku, priznajem da ne znam sta bih jos mogla da ucinim da bih nas odvela u prelepu buducnost koju smo mogli da imamo. 

Uprkos bolu , srecna sam sto sam te upoznala na ovako divan nacin , i uvek cu ceniti ono vreme koje smo proveli zajedno. Sazrevala sam sa tobom , i mnogo toga naucila od tebe, a znam da sam i ja tebi mnogo dobra donela. Oboje smo bolji ljudi zahvaljujuci tome sto smo dotakli jedno drugo. 

U ovom kasnom trenutku , pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i sahovsku metaforu . Sah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj cak i kada on podrazumeva ukljucivanje druge strane; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojacava i svaka strana gubi i delove i delice, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i paralise drugu. 

Mislim da ti na zivot gledas kao na partiju saha ; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika , i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ucutkana. 
Ja sam jos uvek tvoj prijatelj kao sto znam da si i ti moj. Saljem ovo pismo srca punog duboke i nezne ljubavi i ogromnog postovanja koje gajim prema tebi , kao i sa iskrenom tugom sto je prilika koja je toliko obecavala ,tako retka i tako lepa, morala da bude propustena…“ 

Ricard Bah ~ Most preko vecnosti