Moji ljudi – revisited.

Mi smo slicni. Prijatelji smo, razumemo se i dobro se slazemo. Ono sto nas spaja je sto smo svi „ostecena roba“. Svakome od nas nesto nedostaje, nesto je slomljeno ili amputirano. Sakupljamo se, verujuci da cemo se u drustvu sebi slicnih barem na trenutak osetiti manje odbaceno i izopsteno. Da cemo biti deo necega. Makar to nesto bila grupa za podrsku, kolektivna terapija.

Izleceni nam ne nedostaju, ne zelimo im da se vrate, ali znaju da im je mesto uvek rezervisano, ako pozele da budu tu. Smatramo uspehom svaku praznu stolicu u nasem drustvu.

Mi smo posebna sorta autsajdera, razlicita samo po tome sto nije prestala da se bori.
Mi smo najbolji, jer nemamo alternativu – moramo to biti. Barem danju.

Nase vreme je noc. Kada se pogase svetla i posten svet spava, spustamo gard. Otvaramo sebe i pokusavamo da se iscelimo i skupimo snage za novo jutro i novi dan.

Mi to radimo jer je to najbolji nacin da potrosimo vreme koje bi inace proveli gledajuci u plafon, pitajuci se zasto. To radimo, u nadi da cemo sutra kada Sunce krene zalaziti imati nesto pametnije, verujuci da ce komadic koji nam nedostaje, naci svoj put do nas.

U ovom gradu, mi ne volimo strance, i u klub primamo samo one koji nam pokazu oziljke…
The first rule of Fight Club is:  you do not talk about Fight Club.

nekim ljudima

I bilo je jasno da je volim

… Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.
Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio – ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.
Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski.
Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.
Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.
Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: „Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi.” Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.
Od sutra – ništa. Ni razglednice.

Mika Antic