Edi Barzun

Edi Barzun. Edi Barzun. Pazio sam ga kroz dva razvoda. Lečenje zavisnosti od kokaina i trudnu recepcionarku. Božije stvorenje, a? Naročito Božije stvorenje? Upozorio sam ga, Kevine. Stalno sam ga upozoravao. Gledao sam ga kako skakuće sa jedne stvari na drugu. Kao jebena igračka na navijanje. Kao 100 kilograma… samouslužne pohlepe na točkovima.
Sledeći milenijum je iza ugla. Edi Barzun… Dobro ga pogledaj… on je primer za sledeći milenijum.
Ti ljudi… nije tajna odakle dolaze.
Izoštriš ljudski apetit sve do tačke kad počne razdvajati atome snagom svoje gramzivosti. Gradiš ego veličine katedrale. Spojiš optičkim vlaknima svet sa svakim snažnim nagonom.
Namastiš i najdosadnije snove sa dolarsko zelenim… pozlaćenim fantazijama sve dok svako ljudsko biće ne postane car… postane sam svoj Bog.
I gde možeš odatle da kreneš? (Pogrešan put!)
Dok mi trčkaramo… od jednog posla do drugog… ko pazi na planetu?
Vazduh se zagađuje, voda se kiseli… čak i pčelinji med poprima metalni ukus radioaktivnosti… i sve nadolazi, brže i brže. Nema vremena za razmišljanje, za pripreme. Svi kupuju i prodaju budućnost… a budućnosti nema. Pobeže nam voz, momče. Imamo milijardu Edija Barzuna koji trče u budućnost. Svaki od njih se priprema da sjebe bivšu Božiju planetu… i opere ruke… dok se približavaju svojim nevinim… kibernetičkim računarima……ne bi li sabrali svoje sate za naplatu.I onda shvatiš. Moraš sam da platiš sopstveni put, Edi.
Prekasno je za nagodbe.
Stomak ti je prepun… kurac ti je mlitav…oči su ti zakrvavljene i vičeš tražeći pomoć. I, pogodi? Nema nikoga! Potpuno si sam, Edi.
Ti si posebno Božije stvorenje.
Možda je istina. Možda se Bog previše kockao. Možda nas je sve izneverio.

* Mada ovo realno treba odgledati u originalu – link

The Devil’s Advocate – Al Pacino, thanks to WhiteGoa

Uveravam vas da je bio najobičniji susret.

– Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
– Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete „Ne mogu!“ On vam nije ništa?
– Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
– Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
– Ništa o tome ne znam. Zašto?
– Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol… Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti.

Anatol Frans „Crven krin“