Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Srećni Princ

Tako Lastavac polete iznad velikog grada i vide kako se bogati vesele u svojim divnim domovima, dok prosjaci sede kod njihovih vrata. On odlete u mračne sokake i vide bleda lica izgladnele dece gde tupo zure niz crne ulice. Pod svodom jednog mosta dva mališana ležahu jedan drugom u naručju u nameri da se zgreju. „Kako smo gladni!“ rekoše oni. „Ne smete ovde da ležite“, prodera se stražar i oni odoše da lutaju po kiši.
Tada on odlete natrag i ispriča Princu šta je video.
„Pokriven sam čistim zlatom“, reče Princ, „ti treba da ga skineš list po list , i da ga daš mojoj sirotinji; živi ljudi uvek misle da ih zlato može usrećiti.
Lastavac skidaše list po listsuvoga zlata, dok Srećni Princ ne postade sav taman i siv. List po lic od suvoga zlata nosio je on sirotinji, a lica dece postadoše rumenija i ona se smejahu i igrahu se igara na ulici. „Imamo sada hleba!“ uzvikivala su ona.
Tada pade sneg i za snegom dodje mraz. Ulice izgledahu kao da su načinjene od srebra, bile su tako svetle i blistave; dugačke ledenice kao kristalni noževi visile su sa kućnih streha, svi su išli u krznenim odelima, a mališani su nosili crvene kape i klizali se na ledu.
Jadnom malom Lastavcu postajaše sve hladnije i hladnije, ali on ne htede da ostavi Princa, koga je mnogo voleo. On je kljucao mrvice ispred pekarevih vrata, kada pekar nije video i nastojao da se zagreje lepršajući svojim krilima.
Ali najzad on vide da će umreti. Imao je samo toliko snage da još jednom uzleti na prinčevo rame. „Zbogom, dragi Prinče!“ prošapta on, „hoćeš li mi dozvoliti da ti poljubim ruku?“
„Milo mi je da najzad odlaziš za Egipat, mali Lastavče“reče Princ, „ostao si suviše dugo ovde; ali me moraš poljubiti u usne jer te ja volim.“
„Ne odlazim za Egipat“ reče Lastavac. „Odlazim u Dom Smrti. Smrt je sestra sna, zar ne?“
I on poljubi Srećnog Princa u usne i pade mrtav kraj njegovih nogu.
U tom trenutku začu se neki neobičan prasak u kipu, baš kao da se nešto slomilo. I zaista, olovno srce beše puklo baš na dve polovine. Zbilja je vladao strahovito oštar mraz.
Rano sledećeg jutra gradonačelnik se šetaše dole na trgu u društvu sa gradskim savetnicima. Prolazeći pored stuba, on pogleda gore na kip:
„Gle kako izgleda otrcan Srećni Princ!“ reče on.
„Zaista otrcan“ povikaše gradski savetnici, koji su uvek bili istog mišljenja sa gradonačelnikom; i popeše se da ga pogledaju.
„Rubin je ispao iz njegovog mača, njegove su oči izvađene i on nije više zlatan“ reče gradonačelnik; „u stvari, on nešto malo bolje izgleda od prosjaka“ rekoše gradski savetnici.
„A evo ovde stvarno jedne uginule ptice kod njegovih nogu!“ nastavi gradonačelnik. „Mi zaista moramo izdati proglas da se pticama ne dozvoljava da ovde uginu.“ I gradski službenik pribeleži ovaj predlog.
Tako oni skidoše kip Srećnog Princa. „Pošto nije više lep on nije više koristan“, reče profesor Umetnosti na Univerzitetu.
Onda oni istopiše kip u jednoj livnici, a gradonačelnik održa sastanak Društva da odluči šta da učine sa livom. „Mi moramo, naravno, imati drugi kip“, reče on, „i to će biti kip koji će predstavljati mene lično.“
„Mene“, reče svaki od gradskih savetnika, pa se počeše svađati. Kad sam poslednji put o njima čuo, oni su se još uvek svađali.
„Kakva čudna stvar!“ reče nadzornik radnika u livnici. „Ovo prelomljeno olovno srce neće da se istopi u livnici. Moramo ga baciti napolje.“ Tako ga oni baciše na jednu gomilu đubreta, gde je i uginuli Lastavac ležao.

Oskar Vajld