Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju

„Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju, doci ce do zakljucka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noci i spavanje obicna nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog coveka, jedino pravo i znachajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u masti pocnete da listate stranice svojih zelja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamisljate kako cete uciniti ono sto morate uciniti, kako cete ocarati osobu koja je za ocaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reci mu ono sto se niste setili, ili usudili, da mu kazete… Tek u tim vecernjim sanjarenjima covek zivi svoj pravi zivot. I nikada ne mozete zaista upoznati coveka, ako ne saznate sta on prevrce po glavi dok ne zaspi?!“

Radivoj Lola Djukic

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Atlantida

Atlantida niposto ne mora biti raj da bi egzistirala.I mi postojimo,a od raja smo prilicno daleko.
Kao da ima ista razumnije od nacina na koji potok trazi put kroz kamenjar,kojim se cvece okrece suncu,talasi sustizu,kise s neba vracaju,a jata ptica selica drevnim gnezdistima svakog proleca lete?Kao da je ista razumnije od stanja u kome se izmedju zivota i smrti potire razlika,simbioze u kojoj zivot sahranjuje smrt,a smrt odrzava zivot?
Mozda se ludilo u tome i sadrzi?U pristanku na mimosvet,u tome da se covek samo u njemu dobro oseca.U svetu u kome osim njega nema nikog.Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
Ogledalo je manje tu da nam pokaze ono sto je ispred njega koliko da sakrije ono sto je iza njega.
Istorija se ne ostvaruje.Ona je u prirodi.Ona se samo materijalizuje u dogadjaje.Nista ne zivi vecno,I vreme nista ne znaci ako je kao sagrinska koza,ako nije nepotrosivo.Onome ko zivot voli-i malo od njega sve znaci,ali mu,na zalost,nista nece znaciti ni mnogo ako nije-sve.
Ludilo je logika uneta u nemoguce.

Borislav Pekic

Kako su ljudi nesavršeni.

Kako su ljudi nesavršeni. U svemu. Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi u drugom covjeku u laži. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj ništa ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i ništa iz njega nece izaci ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se nece otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom.
Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoci. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali.

Meša Selimovic

Znakovi pored puta…

Kazu da postoji negde mjesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve sto je medu ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve sto je ostalo precutano i nereceno, ispravlja sve sto je ikad bilo naopako i krivo, vraca sve sto je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i – ukoliko to zavisi od covjeka – do kraja rjesava. To je mjesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

-Ah, pa to je ljepse od svih snivanih rajeva i utopija! Moze li biti da takvo mjesto zaista postoji? Ako postoji, moze li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

-Moze. Ono je medu nama, ovdje gde sada stojimo.

-?!?

– Da! Budi hrabar, iskren i postojan, covekoljubiv, razuman i pravedan – i ono ce biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja rijec odjekne.

Ivo Andric

Mala sala

Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom.
– Da se spustimo, Nadežda Petrovna, – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi.
Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a šta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. – Preklinjem vas! – govorim joj. – Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavicluk!
Nadenjka najzad popušta, i ja joj na licu citam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovracujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huci, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam davo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri… Evo, još casak samo – cini nam se – i propali smo!
– Ja vas volim, Nada! – izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane… – Ni za živu glavu necu se više spuštati – kaže ona gledajuci me razrogacenim ocima punim užasa. – Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, života, srece, pitanje vrlo važno, najznacajnije na svetu. Nadenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strašno, smeta radost…
– Znate šta? – kaže ona ne gledajuci me.
– Šta? – pitam ja.
– Hajde još jednom … da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nadenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nadenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
– U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplace.
– Hocemo li kuci? – pitam ja.
– A menn … meni se svida ovo sankanje – kaže ona crveneci. – Da se spustimo još jedanput?
Njoj se „svida“ to sankanje, a medutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršce.
Spuštamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nademo na sredini brega, uspem da prošapcem:
– Ja vas volim, Nada!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadenjka cuti, razmišlja o necemu… Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaže:
– Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: „Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N.“ I od toga dana Nadenjka i ja – svakog dana idemo na sankanje i, spuštajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
– Ja vas volim, Nada!
Uskoro se Nada navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar… Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio – svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nadenjka prilazi bregu, kako me traži ocima… Zatim se plašljivo penje uza stepenice… Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršce, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivši se zauvek od života, krece… „Zzzz“ … zuje salinci. Ne znam cuje li Nadenjka one reci… ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje šumove, da shvata…
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart… Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadenjka više nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara – vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nadenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima… Još je prilicno hladno, na dubrištu još ima snega, drvece je mrtvo, ali vec miriše na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno gracu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu… Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice… On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slušala one cetiri reci, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza… I siroto devojce pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reci. I ja, sacekavši vetar, izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nada!
Bože moj, šta se zbiva s Nadenjkom! Ona klikce, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadenjka vec udata; udali su je, ili je sama želela – to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: „Ja vas volim, Nadenjka“ – nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reci, zašto sam se šalio …

Anton Pavlovic Cehov

Ne treba se zavaravati.

Staloženo o stanju valja razmišljati. Ne treba se zavaravati. Gore, po ulicama, vodi se jedan uzaludan rat. Sa drugom okupacijom se mora racunati. Za novo tržište pripraviti. Predvida da ce mu, kao cetrnaeste, i ovaj put ponuditi mesto u opštinskom odboru. ’’To je vaša dužnost prema Beogradu i narodu, kojeg mi Nemci i cenimo i poštujemo, Herr Negovan!’’… Vidi on kako ih ti skotovi cene.
Ali u Odbor ce uci. Dabome. Mora. Drugi sokak u internaciju vodi. A u Odboru može i od neke koristi biti. I sebi i Srbima. Kao prost clan. Nikako za nešto više. Jer, rat ce se završiti. Nema sumnje da ce Antanta ispasti dobitnik. Dobice rat. Ali to još ne znaci da ce ga dobiti i Srbi.
Gore se, izgleda, gine en gros. Ode njegov cardak! Ako. Istorija nije kamen. Istorija je pamcenje. Nije posed samo što se cifrom može izraziti. Što se pamti, to je život. Ono bure, na primer, na kome je sedeo kada je prvi put ugledao divotnu konjokrotiteljku Julijanu i spoznao da je u prometu, da opstojava, da je moguca i druga filosofija osim racunske i simeonske – filosofija konjska.
Istorija je ovaj dušek na kome je pre stotinu godina spavao Simeon Grk, a na kome sada ropce trecepozivac Spasoje. Spavao? Nije to baš sasvim sigurno. Pravio se da spava, možda. Držao oci zatvorene kao da spava, to da, misli Simeon, osmehujuci se. Taj premutez ništa nije radio jasno. Verovatno ni spavao nije kad su ljudi mislili, nego sklopljenih kapaka spekulisao i racunao, a spavao je na divanu, otvorenih i radoznalih ociju, dok su mu iznošene neprihvatljive ponude.
Istorija je njegova Tomanija i njegov Aleksa. Nije kamen. Kamen je istorija samo ako je oko vrata.
-Vidite li, moji gospodine, kako me udesiše? – kaže Spasoje.
-Nije to ništa – odgovara Simeon. – Na psu rana, na psu i zarasla! Samo, kako ti iz štaba ovamo zapade?
-Je*i ga, kako!… Nije bilo veze sa Jalijom… pa pukovnik Lazarevic… Znate pukovnika Lazarevic?
-Ja!
-Kaže… nema ko… nego da ideš ti, Spasoje… Da idem, gospodine… kažem… a mislim… zna li taj u šta me šalje?… Treba kao neki da se povuku… da ne budu zaokoljeni… To ce oni… mislim se… i sami znati… ako su pametni… Ali, šta sam mogao…
-Je l’ boli? – pita Tomanija.
-Daj duvan, gospodo, ako ima… Stigoh baš na jadac… Kakvo povlacenje?… Ni da cuju… Zaribalde se na juriš spremaju… Turiše mi pušku u šake… Kažu, dobro si stigao… Vidim, kažem… Ko kec na devetku u ajnc… Ne pomaže što kukam da sam štablija i neborac… Nema više neboraca, vele… A da strugnem, ne mogu… Stisli me u stroj pred neku kafanu… Mislim da se zove Jankovac…
-Jasenovac. To je tu odma’.
-Neka je, je*o je ja… Izvinite, vidite stanje… Tu nam neki major, grdosija… zove se Gavrilovic… održa govoranciju… Ne znam hocu li znati da vam ponovim… Mislio sam kako da se izvucem… pamet mi pomalo… na drugu stranu bila… Uglavnome, ispalo da tacno u tri sata… imamo da je*emo mater Švabama… kako znamo i umemo… To sam još i razumeo… Zato i ratujemo, oca im… Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski… Da smo žrtvovani za spas otadžbine… Kao nema šta da za sebe brinemo… više i ne postojimo… Cekaj, mislim, kako to?… Ocu da se bijem, ali ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju… Tako ni za Miloša nije bilo… Taman da pitam… jesam li ja to dobro cuo… znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje… kad od… taj major… vikne ’’Živeo Kralj’’… I ja viknem, posle cu se objasnim… Viknem ’’Živeo Kralj’’… i sad ako me pitate šta je posle bilo… ne znam… Znam samo da me ponesoše, majku im je*em… Trco sam, viko… grom me spalio ako znam šta sam radio… Sem da sam nacisto naje*ao…

Borislav Pekic: Zlatno Runo