Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Secanja, snovi, razmisljanja

Ja sam takodjer posedovao arhaicnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vecnosti kada nesto ne zelim da vidim, a da u dubini duse ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje….
Otkrio sam da siromastvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogatasa doista ne uzivaju nikakvu prednost nad siromasnim i lose obucenim decacima. Postojali su daleko dublji razlozi za srecu i nesrecu od necijeg materijalnog bogatstva…..
Mozemo da provedemo celi zivot u uverenju kako sledimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvecim delom, predstavljamo statiste na pozornici sveta. Postoje cinjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak uticu na nase zivote, utoliko vise ukoliko su ovi nesvesni….
Cesto se desava da su zene koje u sustini ne vole svoje muzeve ljubomorne, i da unistavaju njihova prijateljstva. One zele da suprug pripada jedino njima zato sto mu same ne pripadaju. Srz svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

K.G.Jung – Secanja, snovi, razmisljanja