Nikad ne treba očajavati

Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno

Reiner Maria Rilke

One su nešto neprocenjivo

Prošlo je nekoliko godina od kada sam poslednji put na ovom blogu napisao neke svoje reči… Više i nije blog, više okupljalište romantičnih duša koje ponekad žele da pročitaju neku lepu misao. Gotovo svaki dan neko nepoznat me doda na Facebook zbog ovog bloga, a dosta često dobijem i neku lepu reč, i verujte mnogo mi znači da postoji još neko ko u ovakvim kapljicama uma nalazi vrednost.

Ovo pišem jer želim na neki način zabeležiti sećanje na osećaj koji me trenutno ispunjava, a koji rečima ne umem opisati. Za ovih dvadesetpet godina dve devojke sam voleo… Onako, odistinski. Onako, da možeš svoj život zaista da zamisliš sa njima… I one lepe i one tamne trenutke. Verujem da one to znaju… Ne znam da li će ovaj tekst ikada pročitati, ali to nije ni važno… nije pisano ni sa kakvim ciljem, pisano je da se ne zaboravi. Rekoh voleo… Nema tu ništa u prošlom vremenu, to nije prolazno, to ne bledi… Taj osećaj nema čak veze ni sa time da li ste u vezi… To je iz nekog drugog filma… To je nešto što ako si doživeo možeš prepoznati i bez reči, a ako nisi, nikada nećeš razumeti pa taman svaki delić svakog od pomešanjih osećanja pretvorili u nekakvu biohemijsku formulu.

Prošla nedelja je bila teška… Gomila obaveza i jedan prosto generalno loš osećaj u stomaku zbog ovog odvratnog vremena, zbog gomile stvari koje se sporo ili nikako ne pomeraju, zbog previše pritiska sa svih strana. Volim pritisak. Najviše ga volim zbog činjenice da pod pritiskom postižem najbolje rezultate, ali desi se ponekad da se čovek prosto nije raspoložen ni za one stvari koje najviše na svetu voli. Da nije raspoložen ni za šta. Da se oseća kao beskirisna masa, trupac koji samo zauzima prostor i troši kiseonik. Ali nije baš sve bilo tako sivo. Nikako nije moglo biti sivo, jer što se radna nedelja bližila kraju, njen rođendan je bio sve bliži. Znate, ona ne slavi rođendan. Ne smatra da je za nju to nešto posebno važno, i u pravu je. Za nju samu taj dan zaista ne predstavlja ništa posebno. Poseban je za nas koji je volimo, njene prijatelje i njenu porodicu. Ko zna gde bismo danas bili i kakav bi život živeli da nam se u nekom trenutku putevi nisu ukrstili. I nema potrebe ona da ga slavi – i treba da prepusti to nama, to je naš praznik. Ne voli ni poklone, ali ima problem što ja volim da ih kupujem. Volim, i stvarno mi nije teško da ceo dan provedem tražeći idealne sastojke za jedan vrhunski poklon, za svakog od vrhunskih ljudi u mom život. A naročito za nju. Čemu sve ovo ako je mogu to podeliti sa ljudima koje volim? Sticao sam i stičem da bih imao više da podelim onima koji to zaslužuju, meni samom bilo je dovoljno odavno. I zato poklon mora biti savršen. Nema kompromisa i nema alternative. Još jedna nedelja je prošla a ja sam bio po ko zna koji put istinski srećan zbog nje.

Došao je ponedeljak. Onaj dan u nedelji koji niko ne voli. Prvi radni, udarnički. Ne volim ga vala ni ja, ali u ovaj sam ušao sa osmehom na licu. Tekst koji sam napisao prošle nedelje za jedan stručni blog bio je podešen da se sam objavi danas. Kada se to i desilo, objavio sam ga na svom zidu a veoma brzo se raširio kod većine kolega… Krenuli su lajkovi, komentari, pohvale… Javila se i ona… Ne, ona, već ona prva. I nakon devet godina srce mi preskoči svaki put kada pomislim na nju. Bila je prva koju sam zaista svim srcem voleo, i do skoro jedina. Prva kojoj sam ogolio celog sebe i pred kojom sam bio najranjivji. Ona, koja je verovatno od mene i napravila čoveka koji sam danas. Ona… U celokupnom prošlonedeljnom haosu bila je i akcija sa promenim profil slika u crtane likove… i stotine ljudi su menjali profil slike… i ja nisam ni video… promaklo mi je… Ali sada se javila, lajkovala je tekst… I u notifikacijama video sam nešto novo, nešto neverovatno. Video sam sličicu dva savršena bića na jastuku… Ona… koju sam voleo i volim postala je majka… A ja to nisam ni primetio, zauzet gomilom raznih prokletih gluposti. Ona je rodila najsavršenijeg malog anđela kog sam ikada video. I ne znam kako da se osećam…

I ne mogu a da se ne setim jednog teksta… teksta kojim sam počeo posvetu jedne knjige… zapravo, teksta kojim sam počeo nešto umesto posvete… a gde sam rekao, najbolje što sam umeo, sve što sam želeo…

“Ova slika je poslala hrpu osećanja uz moju kičmu, i moja ledja su bila snažnija nego što sam mogao da zamislim, ne, doživeo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom životu, doživeo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, već kao pravo osećanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Želeo sam samo da utonem u to osećanje kao da plovim, u prostoru koji se širi u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupirući se zemljinoj teži sada sam osećao kao da me drži neka unutrašnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom koji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savršenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i lakši.”

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Bez njih dve, bez ostalih ljudi koji su u stanju da sivom danu daju boje, sve ovo, bojim se, ne bi imalo smisla.

Ako imate nekog takvog, ne zaboravite da mu makar ponekad kažete da ga volite…

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Čini mi se da sanjam.

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje viđamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od buđenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuđuje nas znatno manje ngo ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja međutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: „Čini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal, „Misli“, 386

Slika ljudskog zivota

Pretpostavimo da je izvesno da će život i sreća svakog od nas zavisiti od toga da li ćemo jednog dana izgubiti ili dobiti partiju šaha.Zar ne mislite da bismo u tom slučaju svi smatrali da nam je prva dužnost da naučimo bar imena i pokrete raznih fugura;da imamo pojma o otvaranju i oštro oko za sve načine davanja i izbegavanja šaha? Zar ne mislite da bismo gledali sa negodovanjem i preziranjem na oca koji bi dopustio svojim sinovima, ili na državu koja bi dopustila svojim gradjanima, da odrastu ne razlikujući piona od konja?
A ipak, osnovna je istina da život, sudbina i sreća svakog od nas zavise od našeg znanja bar o nekim pravilima igre beskrajno teže i složenije od šaha.Ta igra je igrana bezbroj vekova, nju igramo svi mi, po jedan igrač u svakoj od njih je čovek ili žena. Šahovska tabla je svet,figure su prirodne pojave, a pravila igre su ono što nazivamo zakonima prirode.
Igrač sa druge strane je skriven od nas.Znamo da je njegova igra uvek poštena,pravedna i strpljiva, Ali takodje znamo,na svoju štetu,da njemu ne promakne ni jedna naša greška i da on ništa ne oprašta za naše neznanje.Čoveku koji igra dobro daju se najveće nagrade sa izdašnom darežljivošću kojom,snažan, pokazuje svoje uživanje u snazi.A onaj koji igra rdjavo, šahiran je bez žurbe, ali i bez sažaljenja.
Moja metafora potstiče neke od vas na slavnu sliku na kojoj je Moric Rec naslikao satanu kako igra šah sa čovekom za njegovu dušu.Zamenite tog podrugljivog djavola na toj slici mirnim, snažnim andjelom koji igra iz ljubavi, kao što kažemo,i radije bi izgubio nego dobio- pa ću to prihvatiti kao sliku ljudskog života.

T. H. Haksli

Legenda o ukletom cirkularu

…Kada je Mića video tako lep cirkular pomislio je: “Moj otac je stolar i ovako lep cirkular će mu baš dobro doći. Poneću ga kući.” Pogađanje sa gazdom je trajalo vrlo kratko, te je Mića uzeo cirkular i čekao da dođe vreme za povratak. Ali tog dana kada se kretalo kući iskrsao je mali problem: cirkular nije mogao da stane u autobus. Jer i Mićine kolege su se takođe pogodili za sasvim lepe stvari i planirali da ih ponesu, tako da su svi bili ljuti kada je šef rekao da u prtljažniku ima mesta samo za po dve torbe. Jedino je Paja bio spokojan pošto se on pogađao jedino za  zlatne lančiće koji su sasvim lepo stali u dve torbe. Tužan što će razočarati oca, Mića je pošao bez svog cirkulara. Ipak Mića je puno voleo svog tatu i zato se, čim je stigao kući, prijavio  da ga odmah pošalju nazad  iako je imao pravo na mesec dana odsustva. Šef je pohvalio Miću, a Mića je od šefa tražio da mu obeća da će u povratku biti mesta za njegov cirkular. Šef je to i učinio – tapšući ga po ramenu – rekao je : “ Mićo, u povratku će biti mesta za tvoj cirkular. Ja ti to obećavam.“. Ta tri dana koje je Mića proveo u putu cirkular je stajao kod Mićinih prijatelja. Ali ne lezi vraže, sunarodnici cirkularevog gazde, nezadovoljni pogodbom došli su jednu noć da se žale kod Mićinih prijatelja, i pošto je rasprava postala malo žučnija, pucnjavu su čule i Mićine kolege. Samo, dok su oni stigli, Mićini prijatelji su već otišli bogu na istinu, mada su sunarodnici morali brzo da beže pa je cirkular srećom ostao netaknut. To je upravo rekao i Sima, jedan od Mićinih kolega: “Sva sreća da je ostao Mićin cirkular netaknut…

Srđan Papić

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić
Blago Cara Radovana

Naučio sam

Naučio sam… da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtijeva od tebe, uvijek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam… da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
Naučio sam… da ljubav, a ne vrijeme, liječi sve rane.
Naučio sam… da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom.
Naučio sam… da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam… kada se naučiš živjeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negdje drugdje.
Naučio sam… da treba dijeliti riječi koje su nježne i mekane, jer češ ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam… da je osmjeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam… da ne mogu odabrati kako se osjećam, ali da mogu odabrati što ću napraviti u vezi toga.
Naučio sam… da svi žele živjeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se uspinješ.
Naučio sam… da je dobro davati savjet samo u dva slučaja: kada ga netko traži ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam… kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vrijeđati.
Naučio sam… što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti.

Andy Rooney

Mi smo ničiji.

„Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!“

Mehmed Mesa Selimovic (Derviš i smrt)