Ti si udata za mene.

„Ti si udata za mene.“
„Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce.“
„Ti, mala droljo.“

Imati i nemati, Ernest Hemingvej

Slušala je moje srce

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali Indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
– Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi…

Djordje Balasevic

Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Te noći, u zvonari jedne katedrale

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova. 

Jovan Dučić,  „Ravnodušnost“

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

Ja sam bila Hajdi.

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj nepoznatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? – pitao sam se ali ipak odgovorio :  „Da“ .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: – „Razdaljinu izmedju dva nistavila – rodjenja i smrti….“
„Covek pretrci brzo“ , nadovezao sam se na njenu recenicu . „Kami“
„Volis Kamija? “
„Blizak mi je egzistencijalizam“
„Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet .“
Ocigledno sam je podcenio;  nisam do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu, s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
„Da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija“
„Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu .“
„Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot “
„Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet.“
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
„Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom.“
„Ja sam bila Hajdi.“
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce…

Izgubljeno lice
M. K. Ivaskovic

Majka

„Najsladje što ljudske usne izgovaraju je riječ »majka«, a najljepši kliktaj je »Majko!« To je mala i velika riječ u isti mah, bremenita nadom, ljubavlju i osjećajima uopšte, neizmjernom nježnošću i zanosom koje sadrži ljudsko srce. Majka je sve na ovome svijetu: ona je utjeha u tuzi, nada u očaju, izvor snage u slabosti; ona je izvor nježnosti i samilosti, saosjećanja i praštanja. Ko majku izgubi, izgubio je grudi na koje glavu naslanja, ruku koja ga blagosilja, oko koje nad njim bdije.

Sve u prirodi govori o majčinstvu i simbolizuje ga:  Sunce je majka Zemlje koju zadaja toplinom, grli je svjetlošću i uveče je napušta tek kada je uspava pjesmom morskih valova, pjevom ptica i žuborom potoka; Zemlja je majka drveća i cvijeća koje radja i zadaja, a zatim ga od grudi odbija. Drveće i cvijeće postaje brižna majka ukusnim plodovima i živome sjemenju. Majka svemu u Svemiru je Duh Univerzalni i Vječni, prepun Ljepote i Ljubavi.“

Halil Džubran – Slomljena krila

Zavist je kao korov

…eto, Zavist je kao korov, dovoljno je da je pustiš da se rasprostre na jednoj tački, odmah će naseliti celo srce. Ne uvija se oko njega kao bršljan, već ga buši oštrim vrhovima. Ona je ta koja upravlja našim rečima i našim delima. Sve ono što stoji između neke sitne kletve, naizgled nevine, i nasilja njen je plod.
Zavist ima moć razarajućeg otrova i sposobnost prilagođavanja jednako ubistvenog virusa. Uništava sve oko nas ali i nas same, stvarajući nesreću. I nije dovoljna vera, nisu dovoljne dobre namere. Da bi smo je držali dalje od sebe valja biti stalno na oprezu. Ispitivati sebe, svoje misli, pokrete srca, čak i one koji su naizgled najneviniji…“

Suzana Tamaro ~ Više vatre, Više vetra

Lepota je strašna, jeziva stvar!

Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuđa, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – „Braća Karamazovi“

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Ceznem

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi I odajem tajnu svoju u sali
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, I govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena I hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam I caskam olako, I zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu I dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

Tagore

Srce se moje umorilo

Srce se moje umorilo, reklo mi zbogom i otišlo do Staništa srece. I kada je stiglo do toga svetilišta koje je duh osveštao, zastalo je u cudu jer nije videlo ono što je zamišljalo da ce videti.
Nije videlo moc bogatstva, niti vlasti. Nije videlo ništa sem ceda Lepote, njegove saputnice, kci Ljubavi, i deteta njihovog. Mudrost.
Zatim je moje srce reklo kceri Ljubavi:,,Gde je zadovoljstvo o, Ljubavi? Cuh da sa tobom obitava.” A ona je odgovorila: ,,Zadovoljstvo nije ovde, u gradu drži propoved, tamo gde su pokvarenost i pohlepa, a na ovom mestu nama zadovoljstvo ne treba. Sreca ne želi zadovoljstvo, jer sreca nije ništa drugo do žudnja za sjedinjenjem, a zadovoljstvo je razonoda koju pobedjuje zaborav. Besmrtna duša nije zadovoljena jer ona uvek žudi za savršenstvom, a savršenstvo je Vecnost.”
Srce moje je razgovaralo i sa cedom Lepote, reklo je: ,,Pokaži mi tajnu žene, o, Lepoto, i prosvetli me, jer ti sve znaš.” A ono je odgovorilo: ,,Ona je ti i ono što si ti bio, bila je i ona. Ona je ja, i gde god ima mene tu je i ona. Ona je poput religije, kada je ne oskrnave neznalci, poput puna meseca kada ga ne zaklone oblaci, cista poput povetarca.”
Zatim je moje srce prišlo Mudrosti, kceri Ljubavi i Lepote, i reklo: ,, Daj mi mudrosti, da bih je odneo ljudima.”
Ona je odgovorila: ,,Reci im da sreca pociva u najsvetlijim predelima duha i da ga nikad ne napušta.”

Halil Džubran