Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”

Usluga sa osmehom

Neki čovek uputio je pismo jednom malom hotelu u gradu na srednjem zapadu, koji je nameravao da poseti tokom odmora. Glasilo je:

Veoma bih voleo da sa sobom povedem i svoga psa. On je veoma negovan i lepo vaspitan pas. Da li ste spremni da mi dopustite da noću spava u mojoj sobi?

Odmah je od vlasnika hotela primio odgovor, u kome kaže:

“Vodim ovaj hotel već dugi niz godina. Za sve to vreme, nikada mi nijedan pas nije ukrao peškir, posteljinu, srebrno posuđe, niti sliku sa zida. Nikada nijednog psa nisam morao da izbacujem usred noći iz hotela zato što je pijan ili se ne ponaša pristojno. Nikad mi se nije desilo da pas pobegne, a da ne plati hotelski račun. Prema tome, vaš pas je stvarno dobrodošao u moj hotel. A, ako vaš pas može da garantuje za vas, i vi ste isto tako dobrodošli.”

Karl Albrext i Ron Zenke, Service America

Besramno iskopirano sa bloga Andjele Vujacic