Pripadam staroj, izumrloj školi.

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:
– Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio … Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u „Studentu“. Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze …
Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.
– Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali … – reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.
– A intervju? – promuca.
– Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave …
Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.
– Pustite sve to da prenoći – savetovao je profesor – a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno …
Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci:
– Ne treba, hvala!
– Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi!

Una – M.Kapor