Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora…

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog zivota u drugi. iznenada, hodajuci ulicom, bila ona stvarna ili u snu, covek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek proslo i da ce ziveti jos samo u pamcenju, i onda se pamcenje okrece u sebe blistajuci nekako cudno, neodoljivo i covek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok lezi s nekom zenom, dok cita neku knjigu, dok razgovara sa strancem…iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tacno, ta secanja salecu coveka, izranjaju kao dusi i prozimaju mu svaku zilicu. od tada nam se sve okrece na razinama sto se menjaju. nase misli, nasi snovi, nasa dela, ceo nas zivot. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kurac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano mice nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju proslost i buducnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujuci svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata sto se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili citgavi i strahota i bol sveta prozimali su nas skroz naskroz. radost i tuga nisu bile ostro razdvojene stapale su se u jedno, kao sto nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno bice ujutro, a nocu smo sizalili u okean grabeci zvezde i uzbudjenja toga dana.
a onda dodje vreme kada se iznenada cini da se sve okrenulo naopako. zivimo u duhu, u mislima u fragmentima. ne upijamo vise divlju glazbu sa ulica nego se samo secamo. kao kakav monomanijak ponovo prozivljavamo dramu mladosti. kao pauk kji vise puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. ako nas uzbude neka debela zenska prsa, uzbudila su nas debela prsa kurve koja se jedne kisovite noci sagla i pokazala nam prvi put cudo velikih mlecnih kuglim ako nas uzbude razmisljanja o vlaznom plocniku, to je zato sto nas je u nasoj sedmoj godini iznenado prozela slutnja buduceg zivota dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuce, zrcalo ulice. ako pogled na okretaca vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog secanja na jednu letnju vecer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. mozda kad su se ta vrata odskrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, mozda smo tad prvi put naslutili veliku moc greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima sto se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje cemo kasnije gledati sa toliko ceznje i postovanja, da cemo tu osetiti prvi zelezo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peci.
tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doci ce ljuta, ostra bol koja coveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se dize iz tabana, i bele ploce stolova obrcu se od teskobe i groznice u nasim kostima na laki, zarki dodir jedne ruke. tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noci i tajanstvenih grudi sto plesu na vlaznom zrcalu plocnika…

Henri Miler – Crno prolece

Te noći, u zvonari jedne katedrale

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova. 

Jovan Dučić,  „Ravnodušnost“