0 komentara

Sneg

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.

Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje. Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva: voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja – setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice…

Orhan Pamuk, Sneg

0 komentara

Još jedan dan

Još jedan dan koji se otvara iz pupka mog jada: od trena kada padnemo, kao figure od perja, ravno u sneg. To ja, zbog ove zore, što ide dugačkim ulicama do mesta koje zovem kućom, ponovo počinjem sa otežanim podvodnim pokretima, koje me vode ka još jednoj noći i tebi koja rasteruješ sumornost, sporim bledim rukama.
Sada je sve izvodljivo, jer ništa nije stvarno. Baš kao violinska žica, rastegnut sam do tačke pucanja, sve do noći.

L.Darel