Ja vam, gospodine, nisam zao

Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima istom cilju: smrti.

Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri. Jedno je ukrašavati tijelo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se poslije ničim ne da istrti… 

Camilo Jose Cela, „Pascual Duarte i njegovi zločini“

Znaš li ti šta je samoća

Kaligula: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula: To je istina, Scipione.
Scipion: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula Ima.
Scipion: A to je?
Kaligula: Prezir.

Alber Kami, „Kaligula“

Talenat jeste osnovna stvar

Talenat jeste osnovna stvar, ali on bez upornog, gotovo satiruceg rada ne vredi mnogo. Kroz citav zivot moja jutarnja molitva bila je ova nasa baletska greda koju sam svaki put doticala kao u transu… No, nije samo tehnika! Treba prodreti u tajne ljudskih osecanja, shvatiti sustine i dubine ljubavi, mrznje, smrti; osetiti najtananije drhtaje prirode i sve ono sto nosi muzika u svom jednostavnom ili slozenom tkivu, otkriti tu muziku u sustanju lisca, u zuboru vode, dahu vetra… I to jos nije sve. treba voleti ljude, zivotinje, ptice i cvece ciji je govor tananiji od onog poezije. Treba odbaciti zavist i mrznju, narocito egoizam, uvek misliti vise na druge no na sebe. Jer, nasa umetnost je davanje, i onaj ko uspe mnogo da da, mnogo ce i primiti za uzvrat…

Prometej u traganju za vatrom – Nada Marinkovic

Ja sam bila Hajdi.

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj nepoznatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? – pitao sam se ali ipak odgovorio :  „Da“ .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: – „Razdaljinu izmedju dva nistavila – rodjenja i smrti….“
„Covek pretrci brzo“ , nadovezao sam se na njenu recenicu . „Kami“
„Volis Kamija? “
„Blizak mi je egzistencijalizam“
„Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet .“
Ocigledno sam je podcenio;  nisam do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu, s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
„Da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija“
„Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu .“
„Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot “
„Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet.“
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
„Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom.“
„Ja sam bila Hajdi.“
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce…

Izgubljeno lice
M. K. Ivaskovic