Smrtna čovečija priroda

Samo po sebi je jasno da čovek, sve dok se razmnožava kao životinja, i umire kao životinja. Ali je isto tako jasno, s druge strane, da samo uzdržavanje od polnog akta ni u kom slučaju ne spasava od smrti: osobe koje su sačuvale nevinost umiru, umiru i uškopljenici; ni jedni ni drugi nemaju neki naročito dug život. To je i razumljivo. Smrt je, uopšte, dezintegracija bića, raspadanje sastavnih činilaca. Ali, podela na polove – koja se ne ukida njihovim spoljašnjim i prolaznim sjedinjenjem u polnom aktu – podela između muškog i ženskog elementa ljudskog bića je već sama po sebi stanje dezintegrisanosti i početak smrti. Prebivati u polnoj podvojenosti znači prebivati na putu smrti, a ko ne želi ili ne može da siđe s tog puta, po prirodnoj nužnosti mora da ga prođe do kraja. Ko podržava koren smrti, taj će neminovno okusiti i njen plod. Besmrtan može da bude samo celovit čovek i ako fiziološko sjedinjenje ne može istinski da vaspostavi celovitost ljudskog bića, onda to znači da to lažno sjedinjavanje mora biti zamenjeno istinskim sjedinjavanjem, a nikako ne uzdržavanjem od svakog sjedinjavanja, tj. težnjom da se očuva in statu quo podeljena, razbijena, pa, prema tome, smrtna čovečija priroda.

Solovjov – Smisao ljubavi

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog…

“Tišine”, Meša Selimović