Slušaj, momče

– Slušaj, momče – , govorio je Bogdan promuklim baritonom, – sve što ti život uskrati pretvori u prednost. Suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja. Ma ništa nije vredno očaja.
Bože, kako žalim samoubice. Koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti.
Upamti, nema kraja. Uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u zivotu dešava sve to što ti je namenjeno.
Momče, slušaj me dobro, zajebi hronologiju. Sve što ne dobiješ na početku, čeka te na kraju. Sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš. Sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti. Za samo nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka.
Horizonti su takođe potrošivi, momče.

Ruski prozor – Dušan Velikić

Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike…

Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo – brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: „Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu.

Toni Parsons „Naše nezaboravljene priče“