Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike…

Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo – brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: „Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu.

Toni Parsons „Naše nezaboravljene priče“

Žaba na udici

Životinje ulovljene u zamke i klopke pate. Sputane su, čvrsto vezane. Sve što im je preostalo je da čekaju lovca da dođe i pokupi ih. Kao kad je ptica ulovljena u zamku: omča joj je oko vrata i bez obzira koliko se otima, nije u stanju da se oslobodi. Ipak, ona se trza levo-desno, ali nema pomoci. Može jedino da čeka na lovca. A kada lovac stigne, gotovo je. To je Mara. Ptice ga se plaše; sve ga se životinje plaše, zato sto ne mogu da mu umaknu.

Naše klopke su slike, mirisi, ukusi, dodiri i ideje. One nas vezuju. Kada smo vezani za slike, zvukove, mirise, ukuse, dodire i ideje, nalik smo ribi na udici, koja samo čeka ribara da dođe. Nije važno koliko se borimo, ne možemo da pobegnemo. U stvari, mi smo još gori od ribe na udici. Mi smo poput žabe na udici — jer kad žaba proguta udicu, ona je proguta sasvim, do samog stomaka. Kada je riba proguta, udica se zaustavi već u ustima.

Ajahn Chah: Simply So

Pobacaj naše stare slike.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

Miroslav Antic – Moskva, hotel «Peking», 1972.